Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 67

дуге ноге у белим сандалама биле су испружене и сва је била као малаксала од умора и топлоте, Као да хоће да заспи и у исто време каода је на опрези, каода је се ништа на свету не тиче и опет каода нешто чека или предосећа. 'Он је знао та осећања и те осећаје који су њу тога дана први пут савладали. Она се у уживању предавала сунцу, мору и лепоти и живот је над њом имао власт смрти и сна, Ах, смрт — кад би оваква могла бити, Једна обамрлост, једно губљење јединице у вечној лепоти целине !

Тога тренутка њему се учини да она то исто мисли и учини му се да је он једно исто са морем, са сунцем, са висином, са даљином и лепотом и са њом. И нека потајна радост преплави цело његово биће. У тај мах осети каода му се нешто таче срца и опази да га испод сенке од шешира два замагљена плава ока гледају, гледају. Та два ока осетила су магнет који их је на ту страну окренуо. И бело лице порумене као корал испод · грла. Она скочи и одјури мору да расхлади своје неспокојство.

Њему се чинило да се догодило нешто важно, (Он остаде, пратећи је погледом. Мало после он полако сиђе и поче да плива за њом. Кад се уморила и вратила они се сусретоше и један исти свеж хладан талас прође кроз њих обоје одједном као слатка језа страсти. (Он јој рече дубоким шапатом: — Љубоморан сам на сунце...

Она се не зачуди, не запита ништа, само му баци један поглед пун молбе, опет силно порумене и сакри образе у таласе.

Он пун неког и разузданог и безазленог весеља оде да тражи Олгу и са њом и-нечијом децом играо је у песку и све их очарао. Кад им Зора најзад дође, он је и не погледа. Зашто 2

Олга, по природи врло скромна, која се увек чудила каприциозности свога брата, а понекад и

5