Плава госпођа

68 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

своје пријатељице, почела је и сама изражавати разне прохтеве што се више срођавала са морем. Сад је желела да преседи ноћ на стени, сад, да кад ветар хуји и талас љуља дрвено купатило, спава у кабиници, сад да се купа на месечини, сад да се воза по помрчини, Само ова последња жеља била је остварљива,

Возали су се једне мрачне ноћи. Под њима дубока тама осветљена једном светиљком са барке. Над њима дубока тама прошарана ретким далеким звездама. Изгледало је при тој оскудној светлости да се небо са звездама спушта у море и да му се море пење у сусрет. И тамо негде не баш далеко небо и вода се састају чинећи један оштар угао по чијем простору плови једна барка и људи који воле тајну и не боје се тајне. Ноћ. Звезде. Огромна, невидљива вода око њих. Мала светиљка обасјава само контуру веслача. У барци тама. Како је слатко бити близу смрти, осећати дах ноћи, милину опасности од које се не бојиш. Зора запева. Никад је није чуо да пева. Тихо, нежно, страсно, као да плаче што не сме да воли, као да жали -што не може стићи тамо далеко где у тами један талас љуби једну звезду.

— Ћутите... — шапну сликар, нађе у мраку њену руку и стеже је.

Шта је њој билог Као упркос, не преста да пева. Њиме овлада неки немир и он метну њену руку себи на срце које је силно куцало.

— Ћути! Море је ту, одвућићу те доле. па ћеш бити моја — шапну тако тихо и страсно да је више погодила и осетила, него чула и још јаче јој стеже руку, и повуче је ка невидљивим дубинама. _| (Она се осмехну у ноћи, преста да пева и дратовољно се пусти, као да радо хоће да пође само са њим. Њему се учини да га обасја у тами светлост њених очију и блистање белих зуба.

— Не бојите се смрти; — рече чујним шапатом. -