Плава госпођа

16 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Олга, је ли могућно да Зора још није устала7 — прену је брат из сањарија — Иди види да није слаба. Кажи јој да је девет сати и да је дан леп као срећа.

(Олга оде и кад се врати рече да Зора није у својој соби. Неко од послуге чу њихов разговор и обавести их да је милостива још у шест часова изишла и отишла горе поред винограда.

(Он претрну од некаквог нејасног страха. Затим се насмеја сам себи. И нође да је тражи.

Ишао је дуго обалом крај винограда ограђених природним каменитим оградама. С десне стране плавило у бескрај, с леве стране зелени брежуљци; међу њима горео је јасно као цвет кактуса црвени кров понекога новог летњиковца. А још даље иза винограда нудила се оку маслинова шума која као да је шумила песму да је земља ипак лепша од мора, која каода је певала песму да човек не може да буде срећан, јер не зна које да изабере, јер не може обоје да узме. Било је лепо толико да је човек желео да клекне и да захвали Богу, сунцу, мору и земљи. А он је ишао, тражећи њу, и осећао се господар над њом и свом лепотом око себе.

Нађе је на камену на уласку у један виноград који се силазио са брежуљка каода је хтео да загази у море. Седела је заклоњена лица са рукама на слепим очима каода је хтела да заклони све блиско и све земаљско и да гледа само плаву даљину мора. Није чула шум његових корака. Он стаде. Није га осетила.

»Очајава» — помисли он и обузе га и туга и неко непријатно осећање што нешто хоће да му помути срећу.

— Зоро, шта радиш: — рече он тихим, молбеним гласом.

(Она га погледа. И он разумеде све и озари му се лице ведрином са њенога лица. Она није очајавала. Она се није изненадила што ју је нашао тако далеко; она је била са њим непрестано и не-