Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА 15

Одједном на њу поче да пада цвеће. Прво неки посебни ситнх цветићи, затим киша, пљусак, потоп разноврсног мириснога цвећа. Оно је само. улетало кроз прозор и падало по њој: по лицу, по коси, по грудима, по рукама, по оделу. Ко га је бацао, где га је нашао, које је баште опљачкао 7 Каранфили, руже, мирисне гранчице бора, читави снопови леандера, падали су на њу тихо, а она је лежала непомично; чинило јој се да је мртва и да је спремају за сахрану и од тога осећала бескрајно блаженство.

Падање цвећа престаде. Она је тешко дисала под тим чудним теретом и подавала се пијанству полунесвесно каода хоће са себе да скине неку одговорност.

Одједном осети да се врата отворише опрезно, без шума, али са самопоуздањем и неко уђе као у своју собу. Она се упола подиже, хтеде да се противи, хтеде да прошапће строге речи одбијања, али цвеће попада с ње, мириси се занијаше, шум мора затлуши њен шапат и испружене руке, место да одгурну онога ко се приближава, саме, преко њене воље, обавише се око његовога врата. И каоу бурне таласе она паде у његове страсне загрљаје. И потону.

Ни пољупци, ни шапат, нису · се чули. Владала је тама, и хујало је море...

Сутрадан је било тихо. Освануло љупко јутро и из мора искрило се нешто примамљиво као љубав из плавих очију. Сунце се нежно смешило на море. Све је изгледало друкчије и ново. Са земље се дизала лака пара, сунце је сушило трагове јучерање непогоде. У целој природи каода је нешто певало песму утољене жеђи.

Сликар се шетао по тераси, окрећући се чешће вили, него мору, а Олга је седела пред кућом, гледала у пучину и нешто је питала.