Плава госпођа

74. МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Шта ради2 — упита је гласом који каода је говорио: ја не могу од тебе да кријем своје осећање, допусти, једина моја, да не кријем.

— ММОРак је, хоће да спава. Мало је сувише нервозан данас. А ви, јесте ли се смирили2

— Нисам, нисам се смирила...

— Због мога брата...

— Због свога осећања.

Она окрете разговор на друге ствари, али некако зловољно, нервозно, сметено. То јој се са Олгом није дешавало. После једно десет минута не издржа.

= (Олга, идите, мала, хоћу да легнем... хоћу да спавам — поправи се она, јер се сети да је много пута она лежала, а Олга је успављивала каквом причом из детињства свога и свога брата,

—Вечерас ме сви терају — рече млада девојка. којој се никад није спавало — Лаку ноћ! Желим да се лепо одморите. После овога немирног дана пријатно ће вам бити спавање. Опростите.

Она пољуби топло своју пријатељицу, која пребледе, прими само пољубац, а не даде и она. Устаде, испрати је до прага, врати се, угаси електрику, баци се на постељу — а врата не закључа. Затим скочи, ухвати се за главу и упита саму себе: — Шта се то збива7 Је ли ово лудило2 Пропаст; См;т2 — Не, не, то је љубав! — шапну у екстази, оде до прозора, клече на диван, налакти се на прозор, спусти своје образе у шаке и загледа се у црну ноћ.

Напољу је била тама, у соби је била тама, а споља се чула само хука мора. Само су њена два ока светлела и ширила се каода траже да виде некога у тој помрчини. И она је ослушкивала као да у хуци мора хоће да чује и неки други шум. Чула је само шум своје крви и тресла се у некој дрхтавици каода се боји нечега што има ла дође. Затим каода осети неко разочарење, зажеле да умре, и баци се на диван, скрстивши на грудима своје лепе руке.