Плава госпођа

Дувао је »југо«, сунце је залазило и, као узнемирено његовим одласком, море се ваљало јаче и стресало своје пене на камење ниског бедема испред опустелог купатила.

Ниоткуда људскога гласа. Море ] је хујало, земља је ћутала, притајила се као да ослушкује. Ниједног пролазника по прашљивом путу који води од купатила у град.

Подаље, на стени коју није покварила човечија рука стајала је млада жена и гледала у море. И док су се ветар и сунце забављали њеном косом, она је жудно упирала поглед у даљину, тамо где се пз залива излази на отворену пучину.

Сунце је зашло, море је упило све боје заласка и онда побледело, утулило се и златно треперење око њене главе, и она је још стојала и гледала тамо, као да чека лађу која ће јој довести давно певиђеног драгог, или можда љубљенога мужа.

Одједном, као да је напустила свака нада, нагло се окрете и, лепршајући белом хаљином, готово утрча у једну суседну вилу, као да хоће што пре да побегне у своју собу, да плаче.

Није плакала. Села је и нервозно журно написала ово писмо:

Мила моја Олга,

Кад би моје мисли могле да полете преко мора као галеб и да долете к вама; кад би талас мојих осећања могао да вас запљусне као што морски талас запљусне лепотом и свежином мене и кад ме не додирне, кад се само распадне испред мојих ногу, — ја бих данас била сасвим срећна.

Отргла сам се силом од широкога мора и дотрчала у тамну собу, да пишем вама. Да ме то ваше мисли и ваша љубав нису тако неодољиво позвале к себиг У очима ми се још љуља море; хартија трепери пред мојим погледом пи ја не ви-