Плава госпођа

Остала је сама. Мислила је како јој је та самоћа различита од оне пређашње самоће. Цело њене биће било је прожето срећом, цео њен живот био је испуњен њим, јер он и срећа то је било исто. Да јој је неко рекао, кад се на пучини иза хоризонта изгубила она лађа која га је однела, да се то спустила завеса над свршеним чином њене среће, она би се насмејала, не само да не би поверовала. Она је тек сазнала шта је љубав, а пошто је љубав срећа, онда значи срећа је тек отпочела и има да траје, да траје — та она је тако младаи смрт тако далеко, да се чак и на њу пријатељски мисли, Да, кад се сврши љубав, онда нека дође смрт; живот без ње неће више бити потребан,

И сама се себи чудила: осећала је празнину што га нема поред себе, али не и очајање. Он је био ту, она га је готово видела на сваком драгом месту, у свакој слици коју јој је оставио. Њој се чинило да га је пустила на неколико дана од себе, да би јој проговорио новим језиком када дође, да би му била дража кад га понова загрли, Могло би се рећи да је она потпуно уживала самоћу у неком слатком очекивању, као жена која жарки дан проводи сама и затворена и зна да хладовиту ноћ неће провести сама.

Али откуда тог Шта је она чекала7 Њен је муж имао права кад је говорио да је она фантастична. Она је хтела сад љубав у другом облику: чекала је писмо. А кад је прошао први дану који је могла добити писмо, онда јој је дошао незвани гост, немир, који се отада стално уселио у њену душу и трзао, као вихор, цвеће љубави које је процветало у њеноме срцу.

Најзад, после неколико дана бриге да се није разболео, стиже прво писмо. Тако би се исто узбу-