Плава госпођа

88 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

нила да је дошао он. А зар то није био он2 Или је човек тако бедно створење да са истом радошћу дочекује и велику и малу срећу2 Она се разочарала, (Он није умео да пише; у његовом писму није нашла његову жељно чекану душу. Одмах је разумела: Он, сликар, који је кад се одушеви, умео врло лепо да говори, није умео да у писму пред хладном хартијом, без њенога лица и њенога погледа, искаже своје мисли. Писао је како је страховито био тужан кад ју је гледао како стоји на бедему и како постаје све мања док се није изгубила. Описивао јој је укратко сестрину свадбу на којој је био врло весео, питао је шта ради она сама и завршио писмо овим речима: «Зажмури! Хиљаду пољубаца по образу, по челу, по очима, и један, само један на усне. Ту сам ја. Жмури. Ах, кад отвориш очи, мене више неће бити. Кажи ми колико ме“ волиш !|«

Она победи своје разочарење. И раније је опажала да он није- довољно образован, али шта то мари кад га она воли заносно, лудо, за нешто б6ожанско што има у њему, а што нема у њеноме ученоме мужу. Она га прими онаквог какав је. То је била прва жртва њеној љубави и она се одушеви њиме и написа му писмо какво му не би написала и да је био надахнути песник. Зар није доста што је он сликарг Зар није он сам говорио да би желео да ништа није учио, ништа читао, нинашта дане и сате потрошио, већ да је све време само сликарству посветио 7 (Она му је написала писмо, затим је зажмурила и чекала пољупце. И била је срећна. Јер љубав је тек скоро ушла у њено срце, а она још није знала каква је варалица срећа.

Лепа жена, са златном косом и са снежним лицем, са љубављу у срцу и чежњом у души, лутала је сама обалом и гледала у пучину, изазивала слике које су биле и које нису биле и њена љубав, дубока нежност, постајала је страст. Њега, њега! Његове руке да стегне, његове очи да гледа, његов глас да слуша, његове усне да љуби, да одго-