Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЉА 95

њенога мужа, кад се спустио у своју наслоњачу, говорио: ах, да је бар сад мира и одмора.

Она је знала да је муж воли и да бе њему растанак бити тежак, па ипак се некако неразмишљено надала у његову доброту. ој каода се чинило да ће је он морати поштовати, као Олта, што је честита и искрена, што не вара као друге жене. Она је мислила да ће дни после објашњења обоје плакати, али да ће јој он чак можда дати савета како на најбољи начин да се изиђе из те тешке околности. Све је друго замишљала, па се и од тога плашила, само није умела да замисли да њен муж може да изиђе из своје филозофске мирноће и да његова доброта уме да побесни од гњева.

Њега је мучила љубомора и неизвесност и он се надао да ће му она сад рећи да је заволела Олгинога брата и да зато хоће да оде од њега, али целу истину, каква је била, он није слутио и није јој се надао.

— Можда није требало ни да дођем у твоју

кућу — тако поче она, гледајући не у његове очи које су тражиле њене, већ у његову густу црну браду. — Дуго сам о томе мислила, па сам ипак

дошла, да ти овде у самоћи све кажем, па да одмах одем.

(н, блед и страшно озбиљан, седео је пред њом, ћутао и чекао да му каже све. Она му укратко исприча како је хтела да буде пријатељ Олгином слабуњавом брату, како се после занела, бранила, борила, није се могла одбранити и заволела га за увек и смртно.

Добри човек скочи као побеснела звер.

— »За увек и смртној« — викну подругљиво —_ фразе! Кажи ти мени јеси ли била његова љубазница 2

Млада жена запрепашћено разрогачи очи, затим јако поцрвене каода је највећу увреду примила, па га онда погледа у очи са највећом мржњом и одједном побледивши као снег рече одлучно:

7