Подгорац

26. новембар 1998.

СТоугораш, (

одсорчић

ПОДЛИСТ ПРЕДШКОЛСКЕ И ШКОЛСКЕ ОМЛАДИНЕ ПОДГОРИНЕ

СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ ХОЋЕ

Ево, сад пишем овај састав, иако ми ниједна тема не одговара, јер ја то морам да урадим.Морам, јер хоћу петицу!

Тачно пре пет минута, била сам разочарана темама, а сада већ пишем једну од њих. Да, то је стварно чудно! Неки људи као да имају неки инстинкт који их тера на рад. Неки опет увек траже изговор у речима: "Ја то не могу! Како ћу и шта ћу2 ", или у својим слабостима и пороцима. Никад не помисле да они то могу. То је зато што нису свесни своје снаге. Мени се то дешава некад мање, некад више. Зависи како сам расположена, и за шта сам расположена. На пример, за писање састава сам инспирисана ноћу, евентуално дању, ако ми је дан прошао добро и са родитељима, и у школи. Једноставно, не знам то да објасним. Ноћ је тако занимљива, тајанствена, пуна дражи, загонетки, страха, бића која су пред нама, а ми их не видимо. "Све песме, све приче, све љубави, настале су те ноћи! ", рекла је Десанка Максимовић. И ту је имала право. Ноћу се сећамо свега лепог

што нам се у животу десило (јер желимо, можда да савладамо страх од мрака).

Постоји нека снага коју човек добија када нешто мора. Неки нагон да преживи, да преброди све препреке које га доводе до циља, јер пут до успеха није посут цвећем, већ трњем. Општи пример за то су математичка такмичења, одбојкашке утакмице... Кад погледам добијене задатке, одмах знам који сигурно могу урадити. "А шта ћу са осталим7! Не смем их оставити! Морам покушати да их решим!", то је прво што помислим.

И тако, миц по миц, дођем и до решења, па и до краја моје мале, али надам се, подесне приче. Морам да је прекинем, јер ускоро ће звонити. А овако бих могла да пишем и причам цео Божји дан, да наводим примере и туђе грешке којих има много, чак толико, да људи нису свесни како их за тако мало времена могу направити. Ево, већ сад, на овом часу, има толико много грешака. Нико их није свестан, али ја ћу о томе да ћутим!

Милица Живановић

па Је ФМ ЈИ о СА СУД) О ДА] ЕН УЈЕННЈЕ РГ ЕБЈЕДУДОСЕ ЧИНИ

Био је то 9.10.1998. године. У Хали спортова гостовао је познати водитељ дечјих емисија Миња Субота. Скупило се доста публике, већином деце. Хала је брујала од дечјих аплауза и смеха као набујали поток у пролећа. Млађа деца су

на лептире-ширила су руке, пљескала, певала. Ми старији смо мислили

личила

да су нас такве забаве прошле, али кад смо чули чаробни звук песме, и ми смо запевали и заташшали. Било је и оних који су одавно изашли из ђачких клупа и који су се кроз све то сигурно вратили у детињство. Осим дечијих песама приређена су и музичка такмичења. Најпре је требало да се открије музика из цртаних филмова, затим да се погоди из које је земље музика и најзад- пантомима. Миња је из публике извео једног дечака и девојчицу и шапутао им радње које ће они показивати. Било је доста смеха јер су Анђелка и Немања све то спретно изводили. На крају

је Миња извео четири дечака и две девојчице и они су певали или глумили свираче без инструмената.

Овај дан Дечје недеље је био диван, лепо смо се провели. Сви смо у Мињи нашли нашег друга, нашег старијег друга, јер он је у ствари велико дете. Надам се да нам ово неће бити последњи сусрет, да ће бити још занимљивих тренутака са Мињом у Осечини.

Ана Антонић

БЕЗ МУКЕ НЕМА НАУКЕ

Наша народна каже: "Без муке нема науке.' Мислила сам да то и није баш тако. Али, у ствари, после свега онога што ми се десило, после оноликог труда и зноја, схватила сам да је ова наша пословица у потпуности тачна. Спадала сам у ону групу ђака за које је била важна музика, изласци, а учење никако. То ми је била слаба страна. Е, то ми се једном и осветило.

Била је среда. Најгори дан и најтежи часови. Физика ми је била Ахилова пета. У томе никад нисам била нешто добра. Наставник улази са озбиљним лицем, као увек, и каже: "Извадите два листа из средине! Контролни." Можете мислити како је мени било! Ништа нисам знала! Час се завршио, а ја сам од осам задатака тачно урадила само два. Јединица "пада", у то сам сигурна, ИМ стварно, било је тако. Онда сам се забринула. Очекивала сам да ме пита, али он то није чинио. Кад га упитам кад могу да поправим оцену, он каже: "У јуну, августу", или "Јеси ли нашла мајсторај" То ме је све више бринуло. Сваки дан сам учила само физику и знала је као песмицу. Онда један дан наставник рече: "Сад питам." Ја сва срећна! Молим бога да ми помогне. Прозва ме. Обузе ме неки страх. Почех се презнојавати, колена ми све више дрхте, наставников страшан лављи поглед ме још више збуни. Заборавих и оно што сам знала. Поставља ми нека питања за која, чини ми се, никад кисам ни чула, али, муцајући, нешто смандрљах и замислите - добих тројку! Е, тројку, немогуће! Нисам могла да верујем својим с" ушима. Била сам поносна. Наставник ми је сада постао идол. Највише га волим.

И сад, знам право значење ове пословице. Више не запостављам ни један предмет и, да вам кажем, много боље ми иде. Ово ме је стварно добро продрмало. Мислим да никад више себи нећу дозволити такав пораз. Са мало више труда и муке, увек се може доживети успех.

Ана Нинковић

ТО САМ ЈА

- Ноге су ми кратке зато што ми је хаљина дугачка. (Бојана Брадоњић, 5г.)

КАКО (ВАМ) МАМА ТЕПА ПРЕ СПАВАЊА

- Медо, мацо, срећо моја! (сва деца) - Коњу !!! (Александар Ђурђевић, 47.)