Подгорац
25. фебруар 1999.
бура
13
СТаодевраи,
Миша Гачић, пензионер из Осечине
СЕЋАЊЕ НА БУДУ НИКОЛИЋА
То никад не могу заборавити“ је реченица коју ћете често чути кад се упустите у разговор са Мишом Гачићем, пензионером и бившим радником Секције за изградњу и одржавање путева. А ако сте вољни, можете сатима слушати његове занимљиве приче о доживљајима из детињства и младости. Једна таква прича је и сећање на Буду Николића, учитеља, који је, према његовом казивању, службовао у Осечини од 1932. до 1943. године, а онда као жртва једне интриге премештен на две године у Дружетић код Коцељеве, одакле одлази у Ваљево где се и завршава његов радни и животни век.
"А био је изузетан човек", каже Миша Гачић, његов ученик и ученик једног другачијег времена кад је наставни дан у школи "Браћа Недић" трајао од осам до шеснаест часова, са великим одмором од дванаест до четрнаест. Њаке никад није тукао мада је то било време батина у школи, понекад таквих какве данашњи ђаци не могу ни замислити. Сећа се да је само један његов друг добио од Буде шест пацки зато што је другарицу повукао за косу. Ђаци су га поштовали и волели, а осим неке јабуке или крушке, другог дара од њих није примао. Слободно време Буде Николића било је испуњено радом у фолклорној, драмској и музичкој секцији. Све су секције изванредно радиле и са својим програмима наступале у Лозници, Ваљеву, Крупњу, Љубовији. Рад у секцијама умео је да организује као разоноду и задовољство који никад нису излазили из оквира неопходне дисциплине без које нема правог рада. "А кад посао приведе крају, као да га гледам, ставља шешир на главу и кишобран преко руке, па
полако ... то саставни део његове приче.
», прича Миша, и при том све помало имитира, јер је
Буде Николића одавно нема међу нама, али нека на његовом гробу засветли сећање једног човека који га не може забо-
равити.
Љубинка СТЕВАНОВИЋ
о осе снове н «нове с ове в ов еос•осововевосеовоновевов««евово ове.
АНКЕТА
Питали смо: Кога највише волите да сретнете ујутро:
ДЕЦА СРЕЋУ ДОНОСЕ
Јелена Тешановић: "Највише се обрадујем својим унуцима Ивану ни Александру." (Забележла: Драгана Алексић, 8/2)
Горан – Петровић – Доћа: "Волео бих да сретнем Памелу Андерсон." (Александар Живановић, 8/2)
Златомир Солдатовић: "Лепу жену“
Мила Петровић: '" Раднике Електродистрибуције са астрономским рачунима за струју." (Дарко Билчаревић, 8/2)
Дубравка Пудар: "У јутарњим часовима највише бих желела да сретнем човека." -Зашто баш човекаг – "Зато што су ретки."
Јасмина Станисављевић: "Желела бих да сретнем моју учитељицу Соку, јер ме она подсећа на прве школске дане." (Мирјана Ивановић, 8/2)
Гордана Јанковић: "Црну књигу у коју уписујемо време доласка на посао и шефа Љупка који у 799 подвлачи прту уписа."
Вујадин Миличић: "Попа, јер у Осечини нема оџачара, па неко мора доносити срећу." (Милица Живановић, 8/2)
Слободанка Станимировић: "Као свака срећна бака ја највише волим да сретнем своје унуке. Поносим се њима и мени је највећа радост њихов осмех. Они су моје нај-
драгоценије благо."
Станица Станимировић: "Ујутро сам увек мрзовољна и љута. Муж и деца се буне због таквог понашања. Све ме нервира. Па, за добро других, најбоље је да у року од сат времена, пошто устанем, не видим никога." (Наташа Станимировић, 8/1)
Јован Симић: "Не волим никога да сретнем, све ове на-
мргођене "фаце" су ми се смучиле! Волим да видим понеку домаћу животињу."
(Данијела Теодосић, 8/2)
Ружица Теодосић: "Највит е се обрадујем сунчаном и лепом дану јер од времена зависи моје расположење. Наравно, прво видим моју Каћу па од њеног расположења зависи и моје."
Миливоје Миљкковић: "П0што радим са ђацима, ујутру се, углавном, обрадујем њима. Ако су они расположени, и ја сам."
Драгослав Шошкић: "Ја се ујутро обрадујем дану који следи, уошште животу. Волим посао којим _ се бавим. Углавном сам расположен и желим да ме то расположење држи целог дана. (Мирјана Миловановић, 8/1)
Наш народ каже да се по јутру дан познаје. Зато, са осмехом на лицу крените у нови дан. На проблеме који нас ових дана и година муче ионако не можемо (углавном) ути
сссесссосессоессессоеоссоссссосссссоссосссоссососсососососсссоссссосососовососовеосососесеосеососсосесеоссососесосососеосососеососевососовосевсеововоо о о
осссесосевевовововосововсвесовеовевсосевововоф
Да се боље упознамо: Душан Аћимовић из Туђина
ТАЈНА ДУГОВЕЧНОСТИ • УМЕРЕНОСТ
Те давне хиљаду деветсто
девете године у Туђину, у засеоку Аћимовићи подно планине Влашић, домаћинство
Чедомира и Милеве добило је свог тридесет и првог члана. Рођен је дечак, од првих дана свога живота увек весео и насмејан, никада нерасположен и срдит.
Кум, као сваки кум, подари му име из дна душе-ДУШАН.
Присећајући се своје прохујале младости, старина Душан на свој деведесети рођендан каже:
-Е, дете моје, мати ме гајила с радећи код имућнији комшија. Растао сам уз стадо оваца по обронцима Влашића. Са својом двајес једном годином (1930) одлазим у војску у Сисак. У војсци почињем да учим сам себе писмености. Касније сам научио и читати. Доласком из војске чекали су ме све тежи послови на пољу. Док ватра пуцкета у смедеревцу, а напољу северац "свира своју музику“, старина Дујо озарена лица наставља причу:
-Затим долази "швапски рат“. Удари пусти Швабо на
Србе, Бог га убио, један пут, па онда опет. У два рата и између њих-протече ми младост У својој четрдесетој години, пун снаге и воље за рад, одлазим у ваљевски "Крушик" на рад. Ту сам догуро до бригадира. Тада ми се отац поболе и ја се врати у мој Туђин. Поче“ да вежбам са тесарима. Радио сам широм нашег краја и по Јаутини. Многе сам куће начинио. Где год да сам радио, увек сам био поштован и цењен. И данашњи дана људи се сете мене.
Освежавајући се тек скуваном кафом, погледом кроз прозор нежно помилова воћке поред куће, сетно уздахну и настави причу:
-Ево, до данашњи дана упамти“ пет ратова. Добро сам запамтио и два краља, би много и владара. Сви су они били богом даровани. Увек сам остајао насмејан и расположен. А, 'вала милом Богу и здравље ме добро служи. Никад нисам чезнуо за месом и масноћом. За мене је права посластица бели мрс-млеко, сир и кајмак. На дан пијем само две кафе, једну ујутру и једну увече са по чашипом ракије. Треба у свему бити умерен и сталожен и по свакада с Богу се молити. Молити се Богу најлакши је рад, а највише вреди.
У својој петочланој породици деда Душан има своје "задужење".
По снегу до колена треба до свих зграда направити пртине, за своје укућане нацепати дрва и свакодневно намирити стадо оваца које је подаље од куће.
Слободан ВУЈИЧИЋ
ојеје сејссе вевевеосееечссессњевсевевесевс севевсевсевевеовевевавове се сена
ЕКОЛОГИЈА: АПЕЛ ЈАВНОСТИ ЗАШТИТИМО БЕЛОГЛАВОГ СУПА
Белоглави суп је величан» ствена птица грабљивица. Зову га краљевском птицом, има га на грбу Немањића и нове Југославије, угрожена И законом заштићена – птица. Представља правог хигијеничара у природи који се искључиво "храни остацима угинулих животиња. У потрази за храном прелети дневно и до 200 километара. На лету као ин на станишту вребају га многе опасности које су за њега смртне, а за човека, најчешће, обичан хир и забава (пљачке и
растурање гнезда, постављање цати.
Неко ујутро, можда, певуши. Пишите нам коју
песму ви најрадије певушите. Ваше одговоре објавићемо у следећем броју. Припремила: Драгица ПУЉЕЗЕВИЋ
весео ессвсссовеее ос Ф
отровних мамаца за лов, крађа јаја, убијање). :
Фондација обезбеђује редовну исхрану колоније која живи МТ еке Трешњице , СО
убовија (ако птица) тако што _ организује изношење хране у планину. Најчешће коњском запрегом, а не мали СРОр пута и пешице. ; има је, у планини је снег, сметови су високи, храну је све теже износити, па су белоглави супови принуђени да траже јело и мимо свог "небеског ресторана“, али код несавесних појединаца нису баш добродошли "гости".
Спасимо белоглаве супове не само због лепоте њиховог лета, него још више због ненадокнадиве улоге коју имају у природи коју немамо право одузети будућим нараштајима.
Фондација "Сур ћИуиз" Ваљево