Подгорац

29. април 1999.

КАО СМЕШАК

Слетела си синоћ мала шево

на крхку грану сна мог мартовског незвана

и драга

као смешак покојног споменка из неке моје бивше баште

из неког мог бившег живота кад је вино

имало укус југовине

а речи

боју смисла

и лепоту тајне Кад лајала си на Осмог марта долазак

и читала ми Каменог спавача надајући се одбеглом лептиру

Сад си негде

на ливади зеландској ал осмех твој

са откоса мрака засјао је ипак

у сну мом мартовском

Љубинка СТЕВАНОВИЋ

таг ва тееда Сове 1

Да ли сте читали:

Давид Албахари - МАМАЦ

Роман говори о времену прошлом и времену садашњем. Све се понавља. Историја је мамац коме човек не може побећи. Ово је вечна прича о жени и мајци која у рату губи два сина, али наставља да живи, да се бори са животом и историјом. Њен син покушава да топлину дома пронађе у далекој и хладној Канади.

- _ ОЧИ У ОЧИ СА СМРЋУ, ЖИВОТ СЕ ПРОШИРИО "Свако је ковач своје среће“, говорила је. Само сам једном држао у рукама чекић из ковачнице, и знао сам, док су ми се мишићи залудно напрезали, да ништа нећу моћи да искујем. Зато сада и седим овде, на северу, гледам како ми се живот смањује и цврчи као усијано гвожђе у води. ... Моја мајка је увек знала колико пара има у џепу, колико у ташни, колико у фијоци ормана у спаваћој соби. Отац је доносио плату, она је водила кућну рачуницу... "А онда сам села с домаћинима", рекла је мајка, "подвукла црту, саставила обрачун и саошштила им да одлазимо. Понудили су ми да останемо колико год желимо, али ја већ више нисам била тамо. Рат се завршио, бар на том месту, и од тог тренутка све је било другачије. Када немаш избора, седиш и ћутиш, али када се избори отворе, онда мораш за нешто да се одлучиш Спаковала сам се за један дан, али прошло је још најмање четири или пет недеља пре него што смо доиста били спремни да кренемо. Одлазила сам у Београд, покушавала да пронађем пријатеље, свраћала у Јеврејску ошштину, листала прве спискове несталих. Празнина коју сам током ратних година гушила у себи као змију отварала се са сваким препознатим именом. Толико људи се претворило у име и презиме, каткад са уметнутим средњим словом, да сам понекад морала да осетим стид што сам жива. Био је крај децембра, последњи дан у години. Када је требало да кренемо на жељезничку станицу, волови су одбили да приђу колима. Домаћин им је претио, шибао их, али они нису хтели да се помере. Дечаци су седели на поњавама, тихи, један наспрам другог. Тада сам их последњи пут стварно видела. .. Када сам их поново видела, више нису били међу живима... Али тада, пре поласка, док су седели, видела сам их сасвим јасно, онакви какви су и, истовремено, као да су неко други, као да сваки од њих има два лица. Тада смо већ некако успели да дотерамо волове до кола, стигли смо до станице, сели на воз. С нама у купеу била је још једна јеврејска породица. И они су се враћали у Београд. Одједном ми се живот протнирио, рекла је жена. Као да је сад видим како изговара те речи, уз осмех, као да се њима слади. И прво што сам помислила када сам се освестила после несреће, била је та реченица: Одједном ми се живот проширио. А када је доктор ушао у собу, није морао ништа да ми каже. Све сам знала. Само сам га упитала да ли ћу моћи да их видим. Сахранила сам их на гробљу у Великој Плани. Док сам стајала испред њихових споменика, схватила сам горку истину речи које је изрекла жена из нашег купеса. Она је остала жива, сви други су преживели, једине жртве су била моја два сина, и мој живот се тада доиста проширио, дошао заправо, до свог краја и сажео у тачку после које је, хтела то ја или не, морао да почне да се шири."

Драгица ПУЉЕЗОВИЋ

ЗАВЈЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

ЗАВЈЕШТАЊЕ ПЈЕСМЕ И СВИРКЕ

Миле Медић

И цјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

. Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пшјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче. Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увјек орао кликће, ћук ћуче, сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева...

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме и свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци претварају се у пепео. Једина неразрушива тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душа. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорети, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју ијесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никада не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

(Текст изабрала Олта ИВАНОВИЋ)

ОДЛУКА

Зори зора мутна спарни бљесак јутра тетурају сенке

и нестају започете речи не могу прећи јер мост је магла не могу више

да лутам

можда и нема пута

сумња је једина истина

вредна

да се мења верујем

Драгица КАРАЈОВИЋ