Подгорац

8. јун 2000.

(Сећања

СТедгорац,

· Феечина: Ључи п догађаји

КАКО ЈЕ ПОГИНУО БОЖИЛАР НИКОЛИЋ

Мбжда ће се некоме учинити нескромно, што ћу подсећање о људима, и суд– бинама започети догађајем од 19.5.1943., који је везан за трагичну погибију мога оца Божидара Николића, трговца и кафеџије из Осечине, рођеног у Сирдији. Они, који су живи, који га се сећају и памте, знају да је заслужио да. (са се сећамо Са данашњег аспекта, угасио се један млади живот у 36. години, пун идеала и плано– ва, као жртва "колатералне

грешке". Био је путник у путничком аутобусу на

релацији Ваљево – Лозница, са доласком у Осечину у 1588,

Ми смо аутобус звали "пошта", јер је њиме стизала пошта, пакети.

Аутобус су спроводили – пратили, 6 намачких војника или белогардејаца, који су носили војну пошту. Они су били на крову аутобуса, где су били и кофери.

Кад је аутобуса нема,

1532" моја мама

прошло

Мирјана, оде код управника

Поште, замоли га да зове

Ваљево и провери да ли је аутобус кренуо.

Чика — Макевија Јанчић провери: аутобус је кренуо, нападнут је између Златарипа и Причевића од четника, и да је тата рањен.

Осечина сва на улици, узбуђење, нека туга, мук. Сви су знали да је тата погинуо, али нико није могао то да нам саопшти. Једини цивил у путничком аутобусу, који је погинуо био је мој отац. Поред њега је рањен путник Богољуб Андрић из Осладића.

Иначе, тата је венчавао и крштавао децу Богољуба Андрића, па и Љубисава Андрића, публицисту и писца, који живи у Новом Саду.

Вече је, ноћ се већ

__ спушта, мама хоће пешице у

Ваљево. Сви је одвраћају, пуца се, воде се борбе. Не успевају да је одврате. Данило Миљковић, воденичар воденице у '"Пискавицама",

није хтео да је пусти саму, повезе је својим чезама. Кад су дошли до Каменице, пуцњава се чула на све стране, куршуми су летели. Мама кум-Данилу (такође старо кумство) каже да се врати, она по ноћи од Каменице настави пешке за Ваљево.

У зору стигне до бол нице, где стражар неће да је пусти унутра, јер је рано. Она

ци помогао јој је Божа Луковић, који јој је долазио у сусрет. Божа Луковић је један од познатих ваљевских трго– ваца –— фирма – "Браћа Луковић", са којима је мој тата радио. И тог кобног дана тата је пословно био код "Браће Луковић".

Божа Луковић и мама, пошли су једно према другом. Ухватио је маму под руку и одвео право у капелу одакле се управо враћао.

дозвољавали: ни њихови војници неће бити сехрањени код својих кућа".

Мама није могла да св помири са тим, да дозволи да јој муж буде сахрањен са непријатељским _ војницима. Покренула је, заједно са Божом Луковићем све познанике — пријатеље из Ваљева и успела да добије дозволу да тату сахрани у Осечини.

Како су четници Николе

га моли: – "муж јој је рањен, мора да га види".

Божа Луковић, чим је чуо

Калабића напали аутобус, а

3 Ене. Бери Е 5 дунаин је

65 с ЉЕ

Факсимил Извештаја одељења. за државну заштиту _

он је био шеф катастарске управе у Ваљеву, знао је мог оца, после овог догађаја долазио је да се мами изви– њава и жали 360ог овог трагичног по нас догађаја. Мога оца су сви знали

као човека патриоту, родољуба. Иначе сам живот мога

оца био је богат, иако кратак, само 36 година, од школовања као "Привредников пит–

о омац", код немачког јеврејина

На његово питање: "како јој се зове муж“ и њен

за погибију мога оца учинио и нашао се, да његов пословни

у Глини, "Која 1 БтаР од Пи 1921. год. Поводом 57. годишњице

од смрти мог оца осетила сам потребу да Осечанце подсе–

одговор, одмах отвара капију и лични пријатељ буде тим, а млађе упознам, са и пушта је у круг болнице. опремљен онако како би то догађајем од 19.5.1943. Знао је истину. | чланови породице урадили. године.

Нашавши се у болничком Проблема је било са кругу, гледла је где и коме Немцима, око преноса и ТИНА НИКОЛИЂ-– да се обрати. У тој недоуми– _ сахране мога оца. Нису

МИЛЕТИЋ, Београд

деценији, испуњеној људском патњом и болом, у организацији Југословенског црвеног крста одржан је и овај семинар у Крупњу на тему организација и рад Службе тражења. Уз одличну организацију госпође Гордане Радукић, Проф. др. Миодрага Старчевића и Бранка Р. Поповића као предавача и домаћина семинар је, у трајању од 25. 04. – 27. 04. 2000. године, протекао успешно у радној и пријатној атмосфери хотела "Борац". Семинар је, пре свега, намењен волонтер– има, људима који ће се бавити овим хуманим позивом, али и професионалцима којима ће овај семинар помоћи у раду и сазнању новина у овој области. Организатори су били уједно и предавачи овог скупа, људи који се баве овим послом, од којих се заиста имало шта да чује, који су за ово кратко време

успели да пренесу на нас полазнике овог

У низу семинара који су одржани у.

семинара љубав и ентузијазам овог хуманог позива.

Наравно ни овај семинар није прошао без

заиста једног пријатељског дружења, а за организацију овог свима омиљеног дела семинара својски су се потрудили домаћини: секретар ОО ЦК Крупањ Милена Грујић, секретар СО-е Крупањ Гордана Крстић. У слободном времену домаћини су организо– вали обилазак: "Добропоточке цркве", цркве “Св. Вазнесења" (спомен костурнице подигнуте у част погинулих у боју на Мачковом камену).

Крај семинара је обележен свечаном опроштајном вечером са пригодним музичким програмом и дружењем. При другарском растанку сви присутни су пожелели да се ускоро' сретну, али наравно . неким бољим поводом. : 5

Гордана ЉУБИНКОВИЋ