Подгорац

8 СП одеораи,

МОЈА

Мама је нешто најлепше на свету свима, а посебно нама деци. Она је главна личност у животу сваког детета.

Моја мама има царско име Рада. Њено лице личи на језеро, а очи на два сјајна острва из којих иде доброта и љубав. Коса јој личи на густу шуму у јесењим бојама. Њен поглед ме милује као благи поветарац у пролеће. Увек је уредна и лепо обучена, а њено одело је најчешће боје зреле кајсије. Са мамом сам најчешће у шетњи. Тада кроз мамину причу учим. О свему, о најобичнијим стварима кас и оним другим, компликованим, о томе шта све човека чека кроз живот и лепо и ружно. Свако јутро ме са осмехом испраћа у школу. Радује се заједно самном свим мојим успесима.

Мама ме никада не би тукла због некакве туче са дру– гарима или нереда у кући. Опрости ми све. Зато је обрадујем када добијем петицу, гли највише када јој кажем: "Дамама се уступа место" и пољубим је.

Увек је распевана и весела. Мене мама највише воли. Сама је то признала неколико пута.

Михаило Ж. МАРКОВИЋ

Јоко орла Ћ,

Ђорђе - Радовановић —

Каже се да је књига најбољи пријатељ.

Зашто2 Зашто је она боља од Јасмине, Весне, Јелене или било које моје другарице2 Зато што се са њом могу: смејати, обрадовати, растужити или добити савет исто ако са њима, али ме она никад неће слагати, преварити и погрешним путем извести. Када Каћа оде код тетке, Бојана код баке књига и даље остаје са мном.

Ако сам тужна нека занимљива, смешна сцена ме лако развесели, али исто тако нека друга ми каже све лепоте и суровости живота. Из ње сазнајем шта треба да ценим, а шта правилно да искористим док већ не буде касно, како да исправим своју грешку или се потрудим да до ње не дође.

Књигу "Злочин и казна" написао је Достојевски. Већ прве њене странице су ми рекле да је написана по мом укусу. У њој младић који се налази у искушењу бира погрешну страну, па због тога бива кажњен, али схвата тежину свог злочина. Она саветује да треба да дозволимо разуму да нас води, а не да се управљамо према осећањима. Ако смо љути, бесни на свој положај, ситуацију не треба да то побољшавамо лошим примером, а ни да се препустимо разочарењу и сед– имо у сузама до колена, већ да се поштено боримо свим дозвољеним средствима да остваримо свој дуго сањани сан.

Ако нешто желите окрените се око себе, нађите решење у правим људима, али пре свега у једној доброј и искреној књизи.

Анђелка РАДИВОЈЕВИЋ

8. јун 2000.

Бајка

Неочекивано, нашао сам се у васионском броду! Око мене је све било необично и окруживали су ме неки ситни, смешни људи. Ни сам не знам како сам ту доспео.

Када сам дошао себи, посматрао сам околину: све је било бљештаво и пуно разних дугмади. човечуљци око мене марљиво су радили. Покушао сем да ступим у разговор, али као да нису обраћали пажњу на мене. Када ниједан покушај није услео, примирио сам са и размишљао: “Боже, како сам доспео овде7!". Био сам у неверици. Иако су ти ванземаљци били доста мањи од мене и нисам се имго чега бојати, телом су ми пролазили жмгрци. Мислио сам куда ме воде и да ли ћу се икада вратити на Земљу.

Чекао сам још дуго, док ми не приђоше двојица у необичним униформама. Опходили су се према мени прилично љубазно. Дуго сам се двоумио да ли да кренем. Они су ми рекли да се не плашим и да ми се неће ништа десити. Кренуо сам.

Дуго смо ишли кроз ходнике и пролазили кроз мно– гобрајна врата, док, коначно не уђосмо у једну велику ода. У великој фотељи седео је намрштен човек, Рекоше ми да је то њихов владар. Пришао сам му и упи– тао: “Зашто сте ме довели овде“. Он одговори: "Довели смо те да би нам помогао у борби против Теркис-Кана. То је веома зао владар који нас годинама држи под сво– јом влашћу. Ми више не можемо дс трпимо ропство и решили смо да се супротставимо. Питали смо нашег чаробњака Хикса на који начин можемо да дођемо до победе. И он нам је рекао да морамо довести једног Земљанина, односно тебе, да би нам помогао". чудио сам се зашто баш ја, а он као да ми чита мисли, проговори: “Зато што ти имаш специјалне моћи да га уништиш“. Дуго сам се двоумио, али када су ми показали како ти Теркисовци поступају са њима, решио сам да се прихва– тим борбе.

После краће припреме и пошто сам научио како се користи њихово оружје, кренули смо у борбу. Кренули смо са малобројним ратничким бродовима и са доста малих, али храбрих бораца. После дуге и крваве борбе доспели смо до њиховог магичног дворца.

Мало наших ратника је преживело. Они су имали знатно боље оружје и тешко смо их убијали, али вођа и ја смо ушли у дворац. Дочекали су нас роботи. Крвнички сам се борио и доспео до Теркиса. Он је био веома кру– пан и изгледао је страшно. Са приличном лакоћом је обарао наше ратнике. Дошао је ред да се бори са мном. Нападао ме је својим огромним мачем, међутим, ја сам одолевао нападима. У једном тренутку сам га оборио. Сиктао је на мене као змија и напорима је покушавао да ме скине са себе, али ја сам одолевао. Гледао сам како напиње сваки атом снаге да ме се отресе. Извадио сам нож којим је требало да га убијем.

У том тренутку он рече: "Поштеди ми живот! Даћу ти цело царство" Пустио сам га: Наш цар је пришао. Рекао сам му шта се десило. Он је то прихватио и, пошто је био добар, није поробио Теркинсовце, већ је живео са њима у миру и љубави.

Мирко МИЛОВАНОВИЋ