Подгорац

8. март 2001.

љтавећ тета

Да ли сте читали7 КРУГ КР ЕДО М

Радован Поповић:Исидорина бројаница Ја имам свој круг кредом још из детињства-седнем с књигом у буџак, прав угао, леђима окренута соби, 900. и, сам отац и брат да ме зову, не одазивам се.

У себи одговарам: доцкан је...“

Исидора Секукић, из писма Младену Лесковцу 1927. године.

Ово је извод из књиге Радована Поповића Исидорина бројаница у којој је аутор прикупио и хрохолошки сложио писма и текстове о животу и раду једне од најзначајнијих српских списатељица, од њеног рођења у Мошорину, до смрти 1958. у Београду. Ова књига није ни историја ни теорија књижевности, ни књижевна критика ни биографија, ово је управо '"бројаница" састављена од Исидориних писама, записа, интервјуа, доживљаја и емоција, ставова и сећања, али, исто тако и "бројаница" критика, похвала, ставова и мишљења њених савреманика, сапутника и сапатника, писаца и издавача, уредника и критичара. Овде нема експлицитне анализе ниједног њеног дела (Сапутници, Хроника паланачког гробља, Писма из Норвешке, Ђакон Богородичне цркве, Из прошлости, –_Његошу-књига — дубоке оданости итд.), али је материја овде прикупљена неизоставна при изучавању Исидорине личности, њеног живота и рада, кључ за улазак у самотњачки круг кредом.

Исидора је завршила Учитељску школу у Сомбору, а потом дипломирала у Пешти на групи за математику и природне науке. Наставничку каријеру је започела у Српској вишој девојачкој школи у Панчеву, наставила у Шапцу, а после | светског рата у Трећој женској гимназији у Београду, одакле одлази у пензију 1933.

О животу наставнице говориће 1914. (а као да говори данас) на седници Удружења наставница средњих и стручних школа:"Истина, коју данашњим својим предавањем подвлачим, та је, да наставница као личност не постоји у школи...Сем тога, министарство наше нам постиђује и понижава личност још и сиротињом. Мени је, са овог места и под истакнутим насловом спадало директно у дужност говорити о сиротињи наставнице у гимназији, која, ако није новинар, ако није књижевник, ако није шнајдер или швиндлер репрезентује једног савршеног бедника који се свега одрекао и свачега је жељан.

Поред наставничког позива, све време пише и преводи (говорила је 7-8 језика), путује по Европи, дружи се с најзначајнијим именима светске и наше књижевности и културе. У Берлину 1922. (када је, како се види из писма издавачу Цвијановићу, један динар вредео од 12-15 марака)докторира филозофију.

Од детињства тешко болесна (туберкулоза, _несносне главобоље, депресије...), усамљена, хваљена и оспоравана. Када 1913. објављује књигу Сапутници, Скерлић ће је просто сасећи својом критиком, да ли због тога што је у питању жена писац или што јој је и раније приговарао да није патриота јер путује по

Скандинавији и тиме пркоси, или, пак, нешто треће, није ни толико битно.Важне су његове оцене Сапутника:"То је књига скроз субјективна, лична, садржином и тоном, једна нова појава оне експлозије женске искрености у књижевности".Лаза Поповић још је отровнији:"Једна лепушкаста књижица без димензије, без композиције, без структуре, једно лепо дело без дела, један леп рад без рада, као они мали мајмуни од порцелана код моје тетке на стелажу."

Проћи ће много година. Исидора ће крајем августа 1941. храбро одбити да потпише намачки "Апел против комуниста“, 1945. биће изабрана за првог председника Удружења књижевника Србије, 1950. за редевног члана САНУ, али ће све то бити недовољно да је заштити од свемоћног Милована Ђиласа. Он ће, поводом објављивања њене књиге Његошу-књига дубоке оданости 1951. године, огласити се памфлетом против Исидоре и њене књиге"због апстрактне идеалистичке филозофске рефлексије". Други део ове књиге Исидора је због тога спалила. Идеологија је опет била јача од струке и знања. Затворио се круг. Због тога Исидорине речи упућене Миодрагу Павловићу'"Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре", звуче веома, веома уверљиво. Колико је Исидора познавала наш менталитет и душу показују речи текста "Ми и стварност" објављене 1911. године у Словенском југу: "Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој, а кад нам постане јасна, ми је потцењујемо. Вере и љубави никада немамо за њу.У том смо слични једноме народу који такође не уме кућу да скући:Ирцима."

Говорећи на седници друштва за српски језик и књижевност 1920. у Београду о "београдском стилу", она између осталог, вели и ово:Говорити о стилу, дакле, значи говорити о психи, филозофији и историји целога народа. Али како су код нас и психа и филозофија и карактер и историја још у јеку формирања и развијања, то, говорити о нашем стилу, значи говорити о интимном животу и о интимним мукама нашим.О томе да смо још до јуче стајали руком на орозу, с уветом које ослушкује, с душом која се боји, с увек спремљеном бошчом за збег. О томе да су вечите миграције и емиграције наше разбацивале и мешале људе по вољи случаја и заповести катастрофе:јужнаке на север, приморце на планину, брђане на море, брбљивце таме где се ћути, ћутљивце тамо где се брбља...Стил наш, до скоро још, био је до пола војничка заповест или војнички рапорт, а од пола савлађивање себе да се не каже како је у диши него како је у ствари."

СЛодгорац, 155

Ове речи. изговорене пре много деценија, не наводимо зато што одсликавају једно давно време, већ због тога што много говоре и о нама данашњим ио нашем времену. Да ли смо, као појединци и као народ, затворени у сопствене кругове кредом, неспособни да ишта научимо на туђим и својим искуствима2 Колико је потребно"шака шодера" да се попуне рупе наше некултуре и одсуство историјског памћења7

Олга ИВАНОВИЋ

ЈЕЛЕНА АЛЕКСИЋ И ЈАНКО ЈАНКОВИЋ НАЈАКТИВНИЈИ ЧЛАНОВИ БИБЛИОТЕКЕ

На пригодној свечаности, одржаној 23. јануара 2001. године у великој сали Народне библиотеке у Осечини, уручене су награде победницима за 2000-ту годину, у четвртој по реду акцији библиотеке "Тражимо најактивнијег члана".

Најактивнији читаоци библиотеке бирани су сваког месеца. Наводимо најпре месечне победнике млађег узраста (ученици од ! - М разреда ): Вања Томић (март, јун), Весна Чворић (октобар, новембар), Катарина Павловић (април), Марина Чворић (мај), и Јасмина Дамјановић (децембар). Старији узраст (ученици од М - МИ разреда): Дражен Миловановић (јануар), Милан Нинковић (фебруар, јул), Иван Петровић (март, јун), Милан Петровић (април, новембар), Јанко Јанковић (мај, август), Горан Миличић (септембар), Ивана Д. Павловић (октобар) и Мира Марковић ( децембар).

ПРИЈЕМ ЗА ЧИТАОЦЕ

У осечинској библиотеци води се евиденција најактивнијих одраских чланова, старијих од 15 година. Уместо награда за њих је у библиотеци приређен пријем 1. фебруара 2001. године. Одрасли чланови се не рангирају па њихова имена наводимо по азбучном реду: Драган Глигорић Осечина, Томислав Ђорђевић - Плужац, Велизар Ђорђић - Гуњаци, Драгутин Јанковић - Белотић, Зорица Макевић Осладић, Бранка Марковић - Осечина, Радиша Николић - Белотић, Владо Недић - Осечина, Нада Недић - Осечина, Маринко Павловић - Лопатањ, Милоје Петровић - Белотић и Госпава Солдатовић - Бастав.

НАЈЧИТАНИЈЕ КЊИГЕ

1. Љиљана Хабјановић - Ђуровић - “Ана Марија ме није волела"

2. Љиљана Хабјановић - Ђуровић “Женски одослов"

3. Сидни Шелдон - “Песак времена"

4. Нада Маринковић - “Луди јахачи"

5. Маркес - “Сто година самоће"

6. Каслер Клајв - "Сахара"

7. Градимир Стојковић - “Хајдук у Београду“

8. Вук Церовић - "Дјечак тражи оца"

9. Вук Церовић - “Храбри дјечак Дроњо"

10. Светлана Велмар - Јанковић - "Књига за

Марка" ом