Подгорац
16
сСТодбораа,
„аза ратара
14. јун 2001.
Нова књига
30 И
4 У
• Промоција монографије "Живот и смрт Миленка Павловића Пилота-пуковника" одржана је 4. маја у Осечини, у препуној Сали Дома културе • Сви се сложили у једном-изузетна књига, о
изузетном човеку
Прави херој је само онај човек који има храбрости за властиту судбину, а Миленко Павловић је био баш такав. Руководећи се овим размишљањем, писац монографије, познати осечански књижевник Живан Ј. Грујичић имао је нимало лак задатак. Не због материје коју је требало обрадити, већ због снажних емоција које су пратиле овај изванредан подухват у нашој култури.
- Најтеже је писати о људима које познаје, а који нису међу нама, које смо волели и са којима смо многе тренутке поделили - рекао је Грујучић на промоцији монографије и прочитао есеј "Опет ћемо пити хладно вино пријатељу!" у коме је заправо, најбоље описао сопствено емоционално стање и жал за, како је рекао, највећим човеком којег је икада упознао.
Труд аутора, многобројних спонзора и графичара ваљевске штампарије "Уна" вишеструко се исплатио. Књига је штампана на најфинијем папиру, у тврдом повезу, богато- илустрована црно-белим и колор фотографијама.Ни тираж није мали за данашње приликехиљаду примерака, иако је већ сада јасно да ће ова књига доживети више издања.
Лет у легенду
Некаквим тајанством су натопљени небо и земља Подгорине, нечим што писци, а ни научници не могу да докуче...Нешто утиче на људе да се рађају као јунаци. Миленко Павловић је потомак солунаца, хероја из Првог и Другог светског рата. Само Црниљево је 1914. године дало 151 војника, од којих се вратило њих 77, а 29 прешли су голготу Албаније и Солунског фронта. У сваком рату било је бораца из Црниљева. Миленко их је све надвисио и по јунаштву, а и буквално, јер је први од љих полетео авионом. Херојска смрт задесила га је у одбрани отаџбине 4, маја 1999. У монографији је то овако описано:"Тај пролећни дан, био је попут свих предходних дана рата. Људи су свакодневно умирали под ударима најстрахотнијих пројектила и као да томе није било краја...Тога, четвртог маја, могло је бити нешто после поподнева, по ко зна који пут поново, огласише се сирене за ваздушну опасност...На небу све јача грмљавина, брујање. Непријатељски авиони кружили су понад Ваљева као невидљиве авети, а затим је почело. Ужарени огњеви сиктали су с неба као огњене змије, правили благи лук и најпосле се стрмоглавили на остатак" Крушика" и насеља "Милоорад Павловић". Међутим-ништа! Изостале су експлозије, разарања као предходне ноћи. Непријатељска авијација...бавила се нечим другим, обраћајући сву пажњу на...неког ко је смело долазио ка њима у сретање, кога нису очекивали да ће доћи да им осујети злокобно намерење"
О историјским тренуцима, читамо даље у Монографији сведочења непосредних учесника, Миленкових сабораца. Пилот-потпуковник Драган Владисављевић каже" Сећам се, Паја ми рекао:"Идем ја први на командно место". Дао сам му податке за полетање и он је отрчао на авион. Тај тренутак трајао је кратко и у том тренутку доживео сам историју. Видео сам на делу хероја и нешто што нисам
никада до тада. Сви ми учили смо о Обилићу, Мишићу, Сави Ковачевићу и многим другим истинским херојима. Увек сам се питао да ли таквим моментима у човеку проради нагон за опстанком, уместо наде страх, али тада сам научио нешто друго".
Дужни смо да се сећамо
"Паја је отишао тада желећи да брани своје Ваљево. Знао је шта хоће и места за страх није било. Отишао је муњевито, само је журио да не заксни.. по Паји се тада видело да је отишао у болу. Болу јунака који је сигуран у себе, своје срце, херојство. Сигуран да је то јаче од непријатељског оружја.
Авионом је напросто појурио крај нас, док сам му ја још рукама давао допунске сигнале. Његов одлазак није био обично полетање, извео је да тада невиђени јуриш ухватљив оку..."
Како неко рече на промоцији монографије о хероју Миленку Павловићу:"Дужни смо да се сећамо, и сузу ако пустимо, да се не постидимо". Две године после трагедије, у Дому културе у Осечини, било је суза.. оних најтежих, мушких. Стискали су усне Миленкови саборци, о обичном свету да и не говоримо. Али, поред туге, био је ово скуп великог достојанства и поноса.
-За писца је најсрећнији тренутак кад му књига изађе из штампе - рекао је Живан Грујичић. - Али ја нисам срећан што сам писао на ову тему. Међутим, морао сам. Дуговао сам то Миленку. Колико сам успео, нека просуди време, критичари и читаоци. Ја само знам да сам писао од срца. Да ме је понегде то срце понело да пишем у великом заносу. Можда није тако требало, али, другачије нисам могао.
Драган ВИЋАНОВИЋ
у А о | | и “ _____
__ а —
МОНОГРАФИЈА О МИЛЕНКУ - Детаљ са представљања | књиге "Живот и смрт Миленка Павловића, пилота - · пуковника", аутор Живан Грујичић са својим гостима.