Подгорац

| МЕМОВЈАМ

После краће и тешке болести „фебруара 2002. године у болници у аљеву преминуо је Обрад /Богосава/ Павловић, правник из Осечине, гогодишњи службеник и руководилац у општинским органима управе, изузетно ангажовани и предани друштвеноолитички радник.

Рођен је 1. маја 1939. године у Сирдији, де је завршио основну школу. Почео је да зади већ са 19 година, одмах по завршетку гредње пољопривредне школе у Ваљеву. Прво запослење као млади стручњак имао е у Земљорадничкој задрузи у Туларима ход Уба, а годину дана касније прешао је у задругу у Осечини, где је добио задатак да зоди економију у Туђину. Почетком шесдесетих година минулог времена, као седан од у то време најшколованијих адрова у општини, прелази да ради у општинским органима и службама, у којима 5 својим залагањем, стручношћу и ескомпромисношћу, краће време у својству чиновника, много дуже као одговорни руководилац - оставио трагове од трајне вредности за читав овај крај.

Уз рад је завршио вишу правну школу у арајеву и био врстан правник, који је са подједнаким еланом, као старешина органа а | друштвене делатности и свих инспекцијских служби, давао допринос равном функционисању државе у пштинским оквирима, али и максималној заштити и остваривању права грађана. Био зе отворен према свима, увек се залагао за вавност у раду, а то је демонстрирао и као угогодишњи дописник "Напреда" и Радио аљева још пре тридесетак година, односно локалног листа "Подгорац“ и Задио Осечине у новије време.

Обрад Павловић је својевремено био омладински и партијски руководилац и активиста, истакнути друштвено политички радник, у свим областима

|М МЕМОВЈАМ

ДУШАН РАКИЋ

У суботу, 6. априла, у Ваљеву је у 83. години живота умро Душан Ракић, дугогодишњи општински руководилац у ГПецкој и Осечини и истакнути друштвенополитички радник, посебно спортски садник из Подгорине.

__Рођен је 4. априла 1920. године у |Царини код Пецке. По завршетку Другог (светског рата, као један у то време најписменијих, најшколованијих И најспособнијих кадрова у овом крају, обављао је низ одговорних дужности. Прво зе био секретар општине у пецкој, затим начелник Одељења за привреду и јфинансије у СО Осечина, а најдужи период Садног века провео је на месту старешине заједничке _ стручне – службе свих Фпштинских самоуправних интересних заједница (СИЗ) привредних и друштвених рцелатности. Након пензионисања налазио хе на челу Удружења пензионера општине СОсечина.

__Био је страствени заљубљеник у спорт м дао је велики допринос развоју спортског живота у Подгорини и шире. У младости је ћграо фудбал, дуго година био је |гпредседник фудбалског клуба из Осечине м Удружења клубова ПодрињскоКолубарске лиге, а пре 25 година пуно је гпомогао младима из свог места приликом оснивања и у првим сезонама постојања плокалног кошаркашког клуба.

_ Сахрањен је 7. априла 2002. године на ННовом гробљу у Ваљеву.

| ДС.

(Вођаиња

ОБРАД ПАВЛОВИЋ

живота. Од распада комунистичке партије, којој је свим срцем припадао, али из које је неколико пута излазио због наглас уочених неправилности и потом се поново враћао, није припадао ниједниј политичкој, што га је, можда почетком деведесетих коштало

ражаловања _са функције вршиоца

дужности председника општинске владе и враћања на послове у оквиру своје стручне спреме. Подржавао је

политичке промене у нашој земљи, придружио се "шетачима" који су негодовали / против предходног режима, а пре | годину дана ушао + је у Нову демократију, у којој је до пред крај живота обављао дужност председника Извршног одбора Покрета за Осечину. Неколико дана пре него што се разболео добровољно је иступио из ове странке.

Уз све озбиљне и одговорне послове које је успешно обављао, почев од руководства задруге, преко начелника у општинским органима и привременог директора "Градитеља", до председника Извршног савета СО и стручног сарадника Комисије за враћање неправедно одузете имовине, Обрад Павловић је увек налазио времена и за сва друга животна задовољства. Умео је и да на најобичнијим скуповима направи добру атмосферу ведрим темама, јетким шалама, свирком на фрули, коју је, ваљда, увек носио у џепу и песмом, која му је ваздан лебдела на уснама...

Својевремено је био голман на Убу,

Наставнику Шолу

ПОСЛЕДЊИ БОЕМ С' ГИТАРОМ

Тај песник што неостари. носећи песму у души,

тај вечни боем с' гитаром, снове нам у трену сруши.

Тихо су плакале очи, срца се борило с тугом, звезда се откиде с неба и оде са нашим другом.

А усне су сада неме, јер душа не пева више, прошло је тихо време кад песма тугу брише.

Заспао песник с' гитаром са сном што не зна да боли и тамо негде далеко

за нас се овде моли.

Вера КОСТАДИНОВИЋ

сПТодгорац, 15

халф у Осечини, фудбалски судија на малим теренима широм Колубарског округа, тренер са дипломом фудбалера из родне Сирдије, председник ФК "Подгорке" шеф пионирског кошаркашког кампа на Гучеву...

У име младих којима је несебично помагао и када су учили и студирали, и када су почињали послом, и када су се забављали, у име свих са којима је сарађивао на својим бројним пословима и функцијама, у име свих који су га познавали и волели,

нека му је лака земља, вечна слава и хвала ДС.

|М МЕМОЈАМ

ЉУБИСАВ АНДРИЋ

Велики пријатељ и поштовалац "Подгорца" Љубисав Љуба Андић преминуо је 10. фебруара 2002. године у Новом Саду. Рођен је у Оглађеновцу у Шапци је завршио Учитељску школу, а у Загребу је дипломирао на Факултету политичких наука. Службовао је у Волујцу, а као новинар је радио у Гласу Подриња, Радио Новом Саду, Радио загребу, а на крају свог радног и животнпг века радио је у Матици српској где је једно време био на високом положају директора њеног издавачког предужећа.

Као новинар, публициста и књижевник сарађивао је у многим листовима и часаописима. Био је веома цењен сарадник ваљевског Напреда где је објавио много текстова везаних за историју Ваљевског краја. Из тих текстова објављених на страницама Напреда насталае су две најзначајније књиге: Ваљево од постојања и Ваљевски разговори.

Са Подгорцем се дружио од првог његовог броја. Како је написао у писму упућеном редакцији клиста, од једног пријатеља је сазнао да се у Осечини штампају новине, а како Осечину воли као свој родни Оглађеновац замолио је да му се лист доставља на кућну адресу у Новом Саду. Редакција је изашла у сусрет и сваки број Подгорца сутрадан по излажењу, хитао је према Новом Саду и улуци Драгише Брашована где је Љубисав становао. У следећем обраћању Подгорцу написао је: У жељи да Вам се захвалим на тој пажњи, шаљем Народној библиотеци две моје скромне управо одштампане књиге:Шабачки разговори, У спомен. Прва је настала раних шесдеседих, а друга негде осамдесетих, оне су нека врста диптиха, почетак једног краја и крај једног почетка. "У овом писму написао је и "Моје успомене на варош Осечину су веома живе па је могућно, да за Подгорац, једног дана напишем Зашто волим Осечину. Будите ми стрпљиви."

На жалост смрт је зауставила даље стваралаштво Љубисава Андрића и његов прилог о Осечини неће никада бити објављен у Подгорцу. Без обзира на неостварену жељу да нешто напише за Подгорац све нас радује што је иза њега остало плодно новинарско, публицистичко и књижевно стваралаштво које ће многим _ генерацијама помоћи у изучавању прошлости Ваљева и Подгорине.

ТЕ