Подгорац

16 СТодгораш,

Саћталијти ето лтетлир.

Глумац Илија Станојевић води порекло из Лопатња

ЧИЧА

Један од наших најпопуларнијих глумаца крајем 19. и почетком 20. века несумњиво је био Илија Станојевић, популаран и познат и како "Чича Илија". Његовој популарности поред раскошног талента и добро одиграних улога, допринео је боемски и помало небоуздан начин живота. Отуда је он био упетљан у многе заврзламе и о њему су испредане бројне анегдоте. За ову прилику ми смо одабрали две веома кратке.

Стицајем разних околности Илија Станојевић присуствова је једној тучи, па је позван на суд као сведок. Бранилац га упита:

-Када се догодила туча 2

-Па, мислим - поче Чича Илија, али га адвокат оптуженог прекиде:

-Суд се не тиче шта Ви мислите2

-Онда од сведочења нема ништа. Ја не могу да говорим не мислећи - одговори Чича Илија и напусти место за сведока.

Другом приликом један пријатељ га упита како је научио да пије толико вино. Он му одмах овако одговори:

-Врло лако. Прво сам пио вино са водом, потом вино без воде, а сад пијем вино као воду.

Познато је да је Илија Станојевић ступио на београдску позорницу 29. августа 1879. године. био је најпре хонорарни члан и певач до 1. септембра 1889. године. Потом је отишао у Нови Сад, где је био члан Народног позоришта до 30. јула 1885. године. За члана Народног позоришта у Београду ангажован је 8. новембра 1886. године. Са незнатним прекидима до краја каријере био је члан националног театра. Најчешће је играо карактерне, а нарачито комичне улоге. Комични типови српског репертоара у њему су имали нанадмашног представника. Његове главне улоге биле су: Чизџмар Срета /'Зле жене“, Ћур Таса /Четири милона рубаља"/, Кир Јања, Штанцика —/'Избирачица/, Вуле Пупавац /"Подвала“, Калча /'Ивкова слава“, Поп Нацко /'Дорћолска посла", Јованче /Пут око света"/ Митке /'Коштана"/ и многе друге у преведеним комедијама

У доба свог најинтезивнијег рада Илија Станојевић био је популаран певач у народним комадима и оперетама. Поред плодног рада на позоришним даскама био је познат и као фељтониста. Нарочито у ускршним и божићним бројевима дневне штампе. У тој врсти посла нарочито се истицао као посматрач комичних догађаја и ситуација у друштву, па и животињском свету. С књижевником Јанком Веселиновићем написао је комедију "Потера", а сам позоришни комад с тематиком из беградског живота - "Дорћолска посла". Издавачка кућа "Народна мисао" из Београда 1928. године објавила му је књигу "Чича Илијине животињке". УЗ све то он је био жива анегдотска хроника Београда, па је Риста Одавић, поред осталог написао:" И заиста Илија Станојевић је био изврстан комичар , живог и спонтаног хумора, богате природе духа и сјајне глуме".

На жалост, о пореклу и школовању овог

великог глумца и редитеља Народног позоришта у Београду још увек се врло мало зна. У прилог тој тврдњи иде и писање Милана Јовановића Стојимировића у другој књизи "Силуете старог Београда" (Београд, 1971, стр 314318), где констатује да он није био породичан човек и тим поводом додаје:"Чак се не зна поуздано ништа ни о породици у којој је поникао. Неки су тврдили да је он нахонче, усињено од неког Станојевића који му је био отац. Ишло се тако далеко да се тврдило да је чак има јеврејске и цинцарске крви у себи. У ствари то је било бесмислено, управо чикарма, измишљена да му се узврати за неки његов отрован виц. Једино у што се није сумњало, то је да је био аутохтони Београћанин, рођен негде 1859. године. Међутим причало се да никад нико није видео његову крштеницу па ће његови биографи имати можда доста посла око те појединости. Као извесно може се узети још и то да је растао на улици и био јако разуларено дете - београдско мангупче које ни породица ни школа, ни суседи, ни занат, ни општина, а доцније ни цивилне ни војне власти, нису могли да савладају.

Недавно смо у Архиву Србије, у Београду, у фонду Милорада Павловића Крпе, имали задовољство наћи докуменат број 203, где се говори о пореклу Илије Станојевића. Тај докуменат је писан следећим речума: "Преци Чича Илије Станојевића воде порекло из Ваљевског округа, из Подгорине, а из места Лопатња". Ово је он испричао Милораду Павловићу Крпи, док је био на лечењу у санаторијуму "Врачар" др Коена и Здравковића. Гада му је испричао и ово:

- Четрдесетих година 19. столећа, на месту и околини где се данас налази наше позориште, по причању мога деде и оца, била је поред самог бедема градска капија, а лево од капије, где су били Турци, водио је пут. Ту је на страни, нешто даље од данашњег позоришта, била и кућа чардаклија са једним спратом. Дрвене степенице водиле су са улице право на чардак са дугачким доксатом, са отвореним погледом према Дунаву. Ту се преко целог дана на дугим миндерлуцима седело и енгелисало. У приземљу исте куће била су четири дућана са магацинима, а на крају према капији, салевџиница зими а лети бозанџица.. На горњем спрату, иза доксата, становао је онда познати Ђорђе Петровић Џида. Био је, то човек са пуно источњачких особина и навика - Милошев човек. Џида је“ волео живот и умео да искористи свој иметак и положај. Али био је намћор, чиме је хтео да покаже да је био господског порекла. Са сваким је набусито разговарао. И кад се кнез Милош прегонио са "ЂБорчом", тј, са Томом Вучићем Перишићем Џида је често пусто за "Ђорчу" ружну реч. Жена га је опомињала и молила да се окани бар тих ружних речи. - "Лази човече ти знаш какав је тај твој "Борча" једног дана може ти око избити па ћеш и ти поста-

17. август 2002.

ти "Борча". - "Може он мени" - одговори јој Џида, па се ту руком пљесну позади и уз псовку добацује жени: "Христина и Спасенија нека служе каву и локум и нек се не мешају у мушке ствари."

Тај Ђорђе Петровић - Џида је отац Спасеније мајке Илије Станојевића Но Господар Вучић је имао своје људе који су му дојавили шта Џида прича и једног дана испадоше на његовом чардаку два наоружана момка из општине: траже Џиду.

-Да пођеш са нама, зове те господар Вучић.

-А шта ћу му -пита Џида

-Шта ми знамо. Он ће ти рећи. Он нам је само наредио да те доведемо

-Идите ви, вели Џида, ја ћу доћи.

-То не иде. Ти мораш са нама

И један од њих одвоји конопац.

-Кад те вежемо поћићеш.

И тако Џида гунђајући и псујући пође у град са чуварима.

И Чича настави своју причу:

"Шта је тамо било, како се мој деда Џида провео и како га је "Борча" дочекао и угостио - остало је непознато. Без сумње била је веома горка почаст коју је добио. Доведен је кући премлаћен. Спусто се на ћилим на миндерлуку. Два нароужана човека оставише га и соше низ степенице и ту стадоше а одозго полете грдања и посебно да је све праштало. Ова два човека повратише се, дохватише Џиду и наново га ударајући по целом телу, доведоше до басамака и гурнуше наниже. И несрећник се онесвести стрмоглаши се низ басамаке на улицу и остаде лежећи. Оба ова човека сиђоше, прескакајући преко њега и вратише се да саопште шта су урадили. Наишли су неки људи, подигли несрећног Џиду и ставили у постељу. Неколико недеља лежао је Џида премлаћен, док му после тога, ускоро није дошао суђен час. Неколико година после тога то имање је подељено. Један део је купила некаква задруга а други део тадашњи трговац Риста Милошевић, који се случајно обогатио, нашавши на свом имању при копању пун ћуп златника. Кад је касније на власт дошао кнез Михаило, он је откупио цело то земљиште, наредио да се Џидина кућа обори и цео крај очисти. Он је донео одлуку да се на том земљишту подигне прво позориште".

Своје излагање Илија Станојевић завршио је овим речима:

- Е, ето, ту у тој чардаклији близу данашњег народног позоришта у Београду, на месту где је издахнуо мој деда, по мајци Џида, ја сам се родио 7. августа 1858. године. -

Зна се да је умро у Београду 1932. године. Међутим, нема ближих података о његовом пореклу по мушкој линији. Сва наша сазнања да нешто више и о томе сазнамо нису дала ефекта. Зато позивамо све наше читаоце који о томе било шта знају да нам се јаве. Најзанимљивија казивања радо ћемо објавити.

Милорад РАДОЈИЧИЋ