Подгорац

6. март 2003. Слово о славним хајдуцима Недићима

Саттет

ПЛ

сСТодгораи,

ПОСТОЈИ ПРЕНО АВИИ ОГАЕ СУЛ

Недићи воде порекло из племена Куча (Стара Херцеговина - Црна Гора). Доселили су се у Село Осечину- засеок Бодуши у једном од таласа сеоба Срба под Чарнојевићима почетком ХМ века. Етнограф Љуба Павловић у књизи "Подгорина и Колубара" наводи имена тројице браће Недића: Новака, Негована и Радивоја. Они су половином ХУШ века живели на наслеђеном имању од неког стрица Раје, на кога дан-данас подсећа топоним '"Рајиновац“ у Бодушима, недалеко од Јелиног гробља. Први се оженио најстарији Новак са младом Недом из Пауновића у Коцељеви. Имали су четири сина и две кћери: Глигорија, Димитрија, Мијаила и Јанка, Ковиљку и Марту. Од Новака и његових синова пореклом су сви Недићи из села Осечине, а од Негована (званог Алија) пореклом су Алићи.

Од четворице Новакових и Нединих синова који су се рано замомчили, једино најмлађи Јанко беше лошега здравља, док Глигорије, Димитрије и Мијаило израстоше у крупне, високе људе који су могли "коњу реп да ишчупају". Захваљујући снази синова и оштроумности, убрзо се Новакова сиромашна кућа преобратила у домаћинску Старо Рајино имање нагло се проширило од Јелиног гробља венцем друма до под вис Мраморје где се данас налазе куће касније _разрођених Недића у више домаћинстава. Убрзо су Новакови и Недини синови, бавећи се узгајањем и трговином утовљених свиња, стекли значајне пријатеље у Ваљевској, Шабачкој и Соколској нахији ондашњег Београдског и Зворничког санџака. Суседни Алићи, рођаци Недића, заостајали су за њима у свему. Пред Кочину крајину (крајем ХУШ века) ожени се Новаков најстарији син Глигорије, а нешто касније и Мијаило. Глигорије, који је преузео домаћинство од оца Новака када се овај разболео, уз залагање својих пријатеља Ненадовића из села Бранковине (Ваљевска нахија) издејствује од Муселим бега ваљевског барунтију (одобрење) за трговину свињама, што је подразумевало и право извоза преко Саве у Срем, у Аустрију. Пријатељство са Јаковом, Алексом и протом Матејом, Недићима је значило много. Ненадовићи су Недићима долазили на славу о Св. Николи, а ови њима узвраћали, све док то пријатељство није "увенуло" услед злокобних околности које су ступиле на сцену на годину дана пре почетка буне на дахије. Наиме, одмах по заузимању Београда од стране четворице турских дахија, који су без султанове сагласности преузели власт од везира, локални Турци се узбунише по нахијама и спахилуцима, неки једва чекајући да се обрачунају са "каурима" (Србима) и тиме наруше крхки мир који се одржавао између Срба и Турака после протутњалих Аустро - турских ратова. После погубљења Хаџи Рувима, игумана манастира Боговађе, кнеза Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљевској Нахији, Глигорије и Димитрије Недић дигоше се да хајдукују на Турке без договора и сагласности Јакова Ненадовића, при чему им је Јаков озбиљно припретио да се ману "ћорава" посла и да се стрпе док хајдучији не буде време. Недићи нису хајали, поручујући Јакову да је стрина и кукавица када крв Алексину не освети. Пошто у Осечини пребиваше неки турски кавази Риза и Даут, који су хтели да се прогласе алама осечинским, Недићи реше да их причекају код старе цркве и погубе. Ризу убије Глигорије, на дрвеном мосту на Ловачкој, преко пута цркве; док Даута обезглави Димитрије на црквеним дверима, тако спречавајући обесног Турчина да на коњу уђе у цркву. Та два убиства "помрачила" су још више нарушене односе бивших пријатеља Недића и Ненадовића, па је крајем месеца јануара Глигорије са Димитријем и Мијаилом окупивши хајдучку дружину, удружио се са хајдучким харамбашом Ђорђем Ћурчијом из Подриња,

кренувши у помоћ попу Луки Лазаревићу и његовим Посавцима у село Свилеуви, где су се Недићи јуначки исказали, буде рањен млађи брат Мијаило и приморан због тешких болова да се врати кући на видање. (Мијаило ће се касније током Првог устанка показати великим јунаком у боју на Братачићу као заповедник чете устаника подгорског кнеза Милића Кедића, при чему је добио чин Буљуг-баше од Турака са Сокола приликом једног примирја). После боја на Свилеуви, где су устаници потукли Турке до ногу, уследио је бој на Бељину с почетка месеца фебруара. Недићи су се и ту борили са попом Луком Лазаревићем, Ђорћем Ћурчијом и осталим Посавцима и Подрињанима, срећом изневши живе главе, али стичући глас жестоких и опасних бораца. Међу војском се причало како су браћа Недићи робовали Турцима у кули Небојши на Дунаву и како их је мајка Неда спасила, у хлебу им дотуривши турпију с којом су пререзали решетке и побегли са осталим робљем преко Саве у Срем, одакле се после вратили кући. Недићи су казивали саборцима да је њихова мајка Неда убила Турчина гвозденим тучком за ајван када ју је покушао напаствовати и закопала га у Кршевима испод куће. Међу устаницима је била једна девојка која је тврдила да ус браћа Недићи сами чували народ

Турци силом "згромити". (Недићима је био циљ да спрече босанске Турке да ударе са лећа устаницима на Шабац, да не би устаници доживели крах и пострадало цивилно становништво).

На укопане Недиће и 300 хајдука (Подгораца и Мачвана), међу којима су били осечински поп Спасоје –Мојић, њихов сестрић Дамјан Котешанац, капетан Ђорђе из Остружња и игуман манастира Чокешине Константин са рашчињеним монасима, 16. априла, на Лазареву суботу - уочи Цвети 1804. године, свом жестином је ударила паклена ордија Турака Мула Ножине. 1500 Турака на 300 хајдука - што је представљало пет на једнога - незапамћено у историји ратова. Од сванућа од сумрака праштале су дуге пушке шешане и кубуре. Јатагани и ханџари секли су и боли, касапили људско месо са једне и са друге стране. Овладало је безумље рата и хаоса, које се увек приписује завојевачу а никада бранитељу сопствене земље. Уз стрмину брда Џајевца пурњала је прашина испод копита; коњица турска је као поводањ млела пред собом прве положаје Недићевих хајдука и сатирала у земљу. Крв је липтала јауци и вриска мешали су се халакањем Турака и грленим повицима хајдука, који су псовали Мухамеда и Алаха Мули

ЗАСТАВА БРАЋЕ НЕДИЋ

Ножини. Носећи бојни барјак својих ујака Недића, међу првима погибе Дамјан Котешанац, десницом секући зулумћаре у левици истичући подигнути барјак. До Дамјана погибе свештеник осечински Спасоје Мојић, пробадајући једног буљуг-башу бритком ханџарем кроз прса. Капетан Ђорђе из Остружња, пријатељ Недића од младости и бивши фрајкор код Аустријанаца, висок и крупан као Глигорије и Димитрије, Посекао је на десетину Турака и погинуо од шиљка копља које је однекуда долетело из бојне вреве. Када и Недићи падоше на врху брда Џајевца, где гомиле лешева турских беше највеће, обојица у глас повикаше: За џебану дукат дајемо!", али им одговори сопствени одјек и језива тишина која је наступила на брду смрти. Умирућим Недићима _привукоше се неки преживели Турци јањани, секирама

подгорских села у збегу од Турака (у потоку испод шуме Рановца - данас Збегови). Ту девојку је хтео млади Дамјан Котешанац из села Котешице, сестрић Глигорија и Димитрија по сестри Марти која се беше удомила у Котешицу, али она погине током борби са Турцима.

На почетку борби устаника попа Луке Лазаревића, 18. марта 1804. године, браћа Недићи су са својим хајдуцима одиграли важну улогу, "чистећи" сакривене Турке по подрумима и катакомбама шабачке махале (вароши). Потом на Шабац стигне и Јаков Ненадовић са протом Матејом, већ овенчан победом на Ужицу, доводећи одреде устаника од Колубаре. Док су трајале борбе и опсада шабачке тврђаве у којој се налазило преко 400 Турака под командом Мус - аге, Недићи са својих 300 хајдука продру уз реку Дрину до манастира Чокешине да тамо обезбеде позадину и разбију Турке који су већ прешли Дрину из правца Јање, предвођени босанским агом Мула Ножином. Јаков је био против тога и опет се ту завадио са Недићима, тражећи да ови одступе од манастира и врате се у Шабац, што су Недићи одбили и укопали бусије понад Чокешине на брду Џајевцу да ту сутрадан дочекају Турке. Недићима није притекао ни пријатељ Ђорђе Ћурчија, одступивши по налогу Јакова Ненадовића који беше Недиће у потпуности отписао, знајући да ће их босански

им посекоше главе, док однекуда испаде неки Милован звани Шарго (из Бодуша), дочепа бојни барјак Недића и бестрага побеже уз Липов поток понад Чокешине. Већ беше пало вече када се све завршило. Бојиштем су вршљали лешинари. ... Преживели Турци и тешко рањени заповедник Мула Ножина као ђаволи бежали су на коњима ка граду Соколу уз реку Јадар. Те самотне ноћи никог више не беше да ужеже луче понад двери манастира Чокешине и упали свеће на олтару за покој Недића и славних јунака. Игуман Константин и сви чокешински монаси такође осташе на бојишту, али и у молитвама преплашене српске раје која се прикривала у збеговима. жх

Браћа Недићи испунили су своје намереније по цени саможртвовања себе и својих 300 хајдука. Устаници су захваљујући томе успели да заузму Шабац и поразе Турке, док је цивилно становништво избегло смрт. Кажу да је Јаков Ненадовић плакао као дете када му је старица Неда, на синију бацила крваве рубине својих синова и без речи се вратила кући. Родофинкин,

аустријски изасланик у Србији, записа: "Чокешина је српски Термопил - а браћа Недићи једини достојни представници свога

поробљенога отачества".

Живан Ј. ГРУЈИЧИЋ