Подгорац

5. август 2003.

Рам за портрет старог ратника

У мало познатом листу "Ратни поменик“", бр.174, од 27. октобра. 1916. године, у рубрици "Јуначке жртве"

објављен је некролог посвећен Драгићу С. Матићу, активном пешадијеком _ поручнику из ваљевске Подгорине. Он почиње следећим речима: "Међу осталим драгоценим жртвама за част нашег имена и ослобођење отаџбине и наше миле потлачене нејачи, од мучког удара варварских Бугара изјутра 13. септембра ове године на Кајмакчалану, пао је и наш омиљени Драгић С. Матић, активни потпоручник". Истраживањима на терену, установили смо да се ради о Драгићу Матићу рођеном 1885. године у селу

Лично храбар, веома дисциплинован и савестан, брзо је привукао пажњу многих претпостављених. Посебно се истакао херојским држањем у борба-

ма на Бакарном Гумну и пред Битољем.. И касније, када је овај пук отишао на Скадар и кад их је у заливу Сан Ђовани тукла Хамидија (турска ратна лађа), он је био примећен по својој хладнокрвности и пожртвовању. Већ у Другом балканском рату убрајао се међу праве хероје у својој јединици, али је био тешко рањен. Међутим, ни то га није дуго одвојило од својих ратних другова. За показано пожртвовање и личну храброст предложен је за златну медаљу за храброст, пошто је сребрну већ био добио у претходном рату. У

2 У

Осечина, од оца Саве, зв. Ћосо, и мајке Милке. Знамо да је имао брата Радомира зв. Бабо, земљорадника, који је такође учествовао у Првом светском рату, и сестру Радојку удату у Радојичиће у Остружњу. Његови родитељи живели су у заједничком домаћинству са Савиним братом Богићем, који се није женио, а поред пољопривреде неко време бавио се и угоститељством.

Није нам познато како се и где Драгић школовао. Претпостваљамо да је завршио само основну школу у Осечини и да је остао код куће да се бави традиционалним прадедовским пословима. Зна се да је веома млад ступио у војску. Природно бистар, веома вредан, јако комуникативан и послушан врло брзо је задобио симпатије, не само претпостављених, већ и осталих војника из своје јединице. Својим коректним држањем, беспрекорним радом, савесношћу и преданошћу често је био узор другима.

У Први балкански рат ступио је као активни поднаредник || батаљона М пешадијског пука Дринске дивизије | позива, а већ на Божић 1913. године добио је чин активног наредника.

јесен 1913. године произведен је и у чин активног пешадијског потпоручника.

Током Првог светског рата редовно је био на челу Зсвога вода, увек спреман, хладан и неустрашив. ЗХрабро је учествовао у бор4бама које су вођене и увек ио међу запаженијима. Поново је тешко рањен оком борбе на Мачковом Камену. Са осталима овлачио се преко Косова и Албаније, а у јесен 1915. године у рату са "браћом" Бугарима успешно је командовао четом и у одступању. Показао се умешним и способним командиром, па је увек био поуздан и драгоцен помагач својих претпостављених.

Мада је у рату био прави јунак, у приватном животу је био изузетно тих, скроман и честит. Скоро незапажен. Никад се није хвалио, ни рекламирао, па се изван ратне јединице о њему мало знало и говорило. Остало је забележено да је за храбро држање од свог командира и претпостваљеног команданта био пред-, ложен за орден Белог орла са мачевима. Због више почињених херојских подвига добио је и наше највеће одличје у тим судбоносним данима официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима |У степена. У познатом војном часопису "Ратник", из јуна 1922. године, на 159. страни пише да је

погинуо као водник Ш! чете 111 батаљона ХМУП пешадијског пука на Кајмакчалану 13. септембра 1916. године. Добро је познато да је ХУП пешадијски пук у миру углавном био стациониран у Ваљеву, у старој касарни на Јадру. Такође, познато је да је формацијски припадао Дринској дивизији | позива. Током Првог светског рата на његовом челу најдуже је био — легендарни _ ђенералштабни пуковник Александар, познатији као Алекса Стојшић. Тај прослављени ратник води порекло из чувене ваљевске породице која је подарила више познатих личности. Његов отац и стриц Коста и Касијан Стојшић били су поз-

нати _ трговци, чланови Клуба дванаесторице, народни посланици, а један од њих и градоначелник

Ваљева. По завршетку Првог светског рата Алекса је постао дивизијски генерал, а након пензионисања био је и први председник Удружења носилаца Карађорђеве звезде. Колико знамо, у Осечини нема ништа што подсећа на овог али и друге храбре ратнике ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године из Подгорине. Према нашим сазнањима ни једна од овдашњих улица не носи име ни једног од двадесетак витезова Карђорђеве звезде са овог подручја, па ни шире. На Драгића С. Матића једино подсећају два скромна споменика подигнута у порти цркве у Осечини. Верујемо да ће се читаоци питати, као што смо се и ми питали, зашто два споменика на истом месту. Па тим поводом бележимо причу коју смо чули. По том казивању онај први споменик је оштећен, па је подигнут нови. Међутим, пошто су се на њему појавиле неке ситније грешке у тексту, одлучено је да се ни онај први не руши. Тако и сада стоје један крај другог, с десне стране цркве.

Милорад РАДОЈЧИЋ

_ Штаб | Армије “

252 нит