Подгорац

12. јул 2004. СЛодгорац, 9

СП одсорчић

ПОДЛИСТ ПРЕДШКОЛСКЕ И ШКОЛСКЕ ОМЛАДИНЕ ПОДГОРИНЕ ТУЦЕ “ВУКОВАЦА" И ТРИ ЂАКА ГЕНЕРАЦИЈЕ

Још једна генерација ђака завршила је осмогодишње школовање у ОШ" Браћа Недић" у Осечини и ОШ “Чеда Милосављевић" у Пецкој. За најбоље следе уобичајена признања и традиционалне награде Скупштине општине.

У Осечини је 12 ученика заслужило “Вукову диплому": Јелена Алексић, Марина Андрић, Даница Драјић, Драгана Јаковљевић, Александра Костић, Мира Марковић, Јасмина Миловановић, Јелена Палија, Анђелија Станишић, Марина Стојнић, Вања Томић и Марина Чворић.

Дуго је била присутна дилема око избора ђака генерације јер је конкуренција, по оцени наставника, прилично изједначена. Накнадно је одлучено да ласкаву титулу понесу и специјалну мнаграду СО поделе Мира Марковић и Јелена Палија.

На другој страни, у Пецкој, нема “Вуковаца", али ни великих проблема око избора ђака генерације. Између пет одликаша општинску награду добиће Маријана Тодорић из Гуњака, којој су свој глас дали њени школски другови.

ДК

Екскурзија

Још једна екскурзија.Све уобичајено, па и уверење да ће то бити напоран дан који ће се, ето, издржати као и претходни напоран дан, као и онај лањски кад се ишло на екскурзију.

Али долазак у Орашац већ је, прилично, то уверење преобратио у нешто друго. Са брда испред ш:оле силазимо уређеном стазом у Марићевића јаругу. жагор деце и сунцем обасјана шума. Птице. Међу ликовима на каменој плочи сви препознају Кара-ђорђа. И крст око кога су се окупили устаници да се договоре. На моменат се чини као да је било јуче. На моменат као да није било никад. Птице. ..

Враћамо се полако и стазом поред школе силазимо на пољану где нас као горо-стас опет дочекује Карађорђе од белог мермера. А овде ћу о Карађорђу само ону мисао књижевника Мира Вуксановића: "Није лако о Карађорђу, није Карађорђе само оно што је био, он је више оно што смо ми од њега створили". Напуш амо Орашац и безбедно настављамо пут аутобусима "Ласта" - Ваљево. Туристички водич информише ученике. Возачи уливају поверење. Путујемо према Смедеревској Паланци. Ту негде, опет у

Док сунце полако пресвлачи небо у црвено, замишљена седим на својој тераси и чекам да се појави месец.

Овај дивни небески украс одувек ми је привлачио пажњу. Хиљаду пута сам пожелела да стигнем до њега, да га додирнем и осетим његову топлину. Тако замишље“а крећем на пут ка месецу. На крилима маште лебдим кроз облаке. Пролазим поред раскошних двораца, дивних цветних вртова и најлепших воћњака. Срећем чудне животиње са смарагдним очима. Оне ме упућују на прави пут ка месецу. Идем даље ... Све је тако лепо, чудно и веома примамљиво.

Али где је месец2 Близу је. Видим га. Како

загрљају шума, чека нас црква Покајница и једна ужасна прича у којој мртва глава каже: "Куме, што ме уби2" Али и прича из које издвајам реченицу: "Човек не чини оно што хоће, него оно што неће." Дуго после одзвања ми та мисао у глави. Само она - као објашњење свега из чега је никла Покајница. И из чега ће нићи многе Покајнице.

Приближавамо се Смедереву. Улазимо у Тврђаву. Речи песме: "што град Сме-дерево ваздан затворено. . “ На двору смо Ђурђа Бранковића. Гледамо у прозоре према Дунаву. Замишљамо кулучаре. Једанаест година градње. Ту је текао живот Ђурђеве Јерине. Оне "проклете" из народне песме. И оне друге, несрећне, из романа Видана Николића. Гачу вране изнад наших глава, високо. Голубови на жбуну траве, никле из пукотине међу стенама. Опет позната мелодија: ". . . ваздан затворено, сву ноћ отворено. . " или беше обрнутог Одавно нисам чула ову песму. А ево је сада овде, на двору Ђурђа Бранковића! Ко ли је пева7

У повратку сређујемо утиске. Не коментаришемо, али се осећа- овог пута, ипак, ништа није било уобичајено.

Љубинка СТЕВАНОВИЋ

А СА

стићи до њега2 чини ми се тако је близу, а никако да стигнем, да га додирнем. Изненада испред мене се појавила златна кошута. Повела ме је уском стазом поред плавих насмејаних облака. Рекла ми је да сам веома близу месеца. што смо се више приближавали, све је било лепше, занимљивије. Идемо даље. Месец је ту испред мене. Само још корак и додирнућу га. "Милице, хајде да се играмо", биле су то речи мог брата Стефана. Прекинуо је моје маштање. Нисам стигла да додирнем месец, али ипак ми је било занимљиво. Машта стварно ради свашта.

Милица НЕДЕЉКОВИЋ 52