Подунавка Београд

Ј№ т.

У Суботу 2. Октобра

18 5 8.

И А Д Е Ж Д А. КадЂ наден.ду нема смртнши, Онда нив веће жипб. СвакЋ надежду има свого, Макар'в како бмо крнвЂ. бдант. пада, друг!и стои, И самЋ чека горкги часвЈ Ал' се опет'Б нечемЂ нада : Надежда му шалћ гласв. Са надеждомЂ Лазарв пође На Косово, водит' бои, Са надеждомт. онт. бвжше Извад10 и мачт. свои. Милошт. оде кодђ Мурата Са надеждомЋ, добћћ Ј пакЂ. Притажава ту надежду Ахт.! до горке смрти свак'. Кодт. Пандоре та намт. оста, Свои нам!. ковчегЂ она скри, Нит ће кои очанват', Докт. му здрава крвца ври.

Л. Н е н а д о в и ћ %.

КАРАКТЕРИ ИАРОДА НЂМАЧКОГА И СЛАВЕНСКОГА. (Проду;ксв\е.) Нама е у осталомт. доста то, што смо сазнали 3 да е овбјмђ списанхемЋ Г. Хеа>тера, нћговомћ обћћашо, да ће строго непристрастант> бшти, истина врло мало обогаћена, и да се увћримо о томе, како о овакои дублвини душевнои и овакои скромности судити тре-

ба, шта ли м м одте . ове безпристрастности и у напредакЂ очекивати можемо. Кадљ и неби се она пословица о собственои похвали и на цТзле народе протезала, опетв е барљ то извћстно : да е свидћтелвство оно наивећег -б повћрен1д достоино и наивредн 1 е, на кое се безљ погрћшке ослонити можемо, ако оно произходи одћ изображеника неодрођеногЂ и ако гласи проти миломе собственноме народу, а на ползу туђ и н ц а н е м и л о г а. И управо зато мм у овомђ нашемЂ одговору и само н ћмачке списателћ за свћдоке наши потврђивана наводимо, кои дакле ваашоств у овомт. смотренјм никако се у сумнго привести неможе. Истина да су овакови Нћмци редки, али опетт. достаточни , да намЂ барт. у нечемт. на утћху служе, и да намЂ барт. то посвћдоче , да нису баш ћ сви наши сусћди тако неблагодарни п неправедни у своме лвномђ мнћнјго према нама; а едант. единми мудрвш и праведнши мужт> и нћгово похвално свидћтелство више важи за насљ , него сто ветренастхЈ и пристрастнм кудителн ! Тако , осимђ већв горе наведенм списателд, на пр. свћдочи о нама Хердерљ, еданЂ одђ наипревасходши наученика у н ћ м а ч к о м ђ народу, и безсмртнвш човћколгобацЂ (у своме дћлу: ^&ееп Јиг ^ег @е[ф1ф(е бегЗЛепГф* ђсИ. (ЈагВсиђе. частБ IV. стр. 37.): „да су Славени СВОИМЂ МИрНММЂ ПрИСуТСТВ16МЂ и св010мђ прилћжносћу свима землама на ползу бмли — а далћ на страни 39. горко оплакуе: „што су остатци Славена међу Нћмцима сасвимЂ