Подунавка Београд

205

Младо момче, сасма' .1 I; п о, Сладко лшби, добро нгра; Г оштђ ако зна бмти н вћран-Б, Срећна она, вош узме." и мало далћ : ,,Оиа млада кмсдила ее ; Полшбнти то се мора, Ма вднога, ма другога, Н а и б о л "ћ е н а и .1 к п ш е г а , Наислађе е н а и м и л ! е г т.. Кадт. су клекли на нстучићЂ, Уста устма приближсли, помбјслило ЦВ-ћТЋ д'.ооичв, Н а п о л ш б а ц ђ го ч е р а ш н н » и , И на рћчн тога дана, П о м Б1 с л и л о, задрктало, Т[е п о т р а н и подуже Таи полшбацч. и з д а н ц а." Ко невиди у овимђ рћчма, да е дКвоика већЂ у велино залгобл ћна бмла ? Ко нсвиди у последнБимљ рФ.чша : „поми^слило, вадрктало, те потрал и подуже таи полшбацл издаица," знаке правогљ унутрашнћгЂ немира и усхићенн, кои праву лшбавћ прате ? Но Г. Субботићљ неда рећи, да е дћвоици пОлгобацЂ момчета сладакЋ бмо, но дае сђ рћчма : „ сладко лгоби само „прим&тила , да она слс/дпиме накинолгв л/оби , " а заборавлн , да она, коа момка каквогЂ за „ сасл/а л&погв" налази, ко10И е у Наибол/; наплкашееа, а напслађе наилшлгеги" полгобити , кон при другомЂ полгобцу, сећагоћа се првогЂ, ,, вадркће " и хотимице учини, да оваи ..ичдулса трае, и да велимЂ иаинсше показуе, како нбои самои полгобацЂ момчета „ сладко пада." Умћстна е дакле и она примћтба Г. рецензента. Доказиванго нћговомЂ да е сумни Г. рецензента неумћстна, да ли се „пристоиност 6 у простоп нарави селскоп, и у слусаилиг, еди увређено срце колгмандира, тралсити л^омсе" служи за основђ ,,што се лглади лгоди кода наши селлна преда странима и старшлга ни погледати неслледу ," а на другомЂ мћсту велн, да е нега и дворенћ „6ашг> и зв сеоское' живота извађено " и да дћвоика свомђ залгоблћнику заисга одлази и понудама 6 олногђ за-

лаже , по пћсми народнои: мила маико ! мои болуе драгји , оћу л ићи , да видимђ шта ради ? Како се ово слаше ? Далћ опровргава Г. Субботићћ примћтбу Г. рецонзента „ да е неприродно у серцу гове■сесколш таио противнвс сувства у скоролш времену лвленје; — напердте пегали и таки затилш способности за у.живанћ буди какове радости или сладости ," наводенћмЂ, „да се л/обав/1 у туеомг, умекшано срце, кое е после изеубл&ное' лгобл&ног пре.\мета празно, лако увлиги ," Г. рецензентЂ асно вели „у скоромб времену ," дакле првм дана норођену у дћноици лгобавг, разум!.ва, и то оиђ опорочава, то назива „ природи иротивно ," а ие доцше послћдовавшу удадбу нћну, којо е време, подпомогкено поспћшиимЂ окретностима, сасвим7> природио произвести могло. Да е у почетку нћка борба цвћтЂ дћвоичета наведена бмла, лако бш се нзвинити могла. Самми наведенми примћрЂ противу сачиннтелп говори „како е лгладв/п супруев , изеубивши супруеу после еодине дана бракногг> живота, у арвоп мсестини пегали , ножелла себе ран1о, иилкгснк преда кола трга/оКи бацГо се и — пре године дана са друеолм вкнгао се;" ерЂ овде е у почетку ирирода свое чинила, и текЂ доцше кадЂ се рана временомЂ заићчила, другји иравацЂ себи узела, а не као у балладо нћговои, у којои се грдне ране првм дана, првммЂ погледомЂ и полгобцемЂ „ лломгета голобрадоге " залћчише. До 'вде самБ се слагао с.ђ похвалннмЂ ммслима и основима Г. реценцента, а садЂ нека ми допуштено буде, мало одђ нћга одступити. Г. рецензентЂ похналгое оригиналитетЂ и природностћ надписа балладе „саблл лшмге, цвћтв дћвопге Мени се ово невиди тако похваледостоино, а то изђ слћдугоћи' узрока: (Конацт. слЉдув.)