Подунавка Београд

Грађани нмали су попластице или привилеђ!е свое већЂ за времена Душаиова, и свуда су бм.ла слободни, али безЂ сваке политичне иоћи. ЈКителви по градовима бмли су већиномЂ трговци. Л нјди сеоски именуго сеузаконима меропси (неропси), себри, и отроци. Каква е међу нвима разлика бшла, неможемо садв нмачно казати. „О меропсима" свагда се говори као о тежацима или ратарима ; „себрв" чини се да е значило уобште не - „властелина" или противно „властелину" или „племенику:" тако на пр. свакји меропхЂ могао е бмти себрЂ, али свагпи себрЂ не меропхЂ. М мслимђ да су „отроци" бмли притни;ан!е господара и нису се могли преселити куда на другу сграну (Нбг^е , БеЉеЈ^епе). О симђ овм поданика находимо такођерв селлке подђ именомв покоренБ- народа, као пхто су: Власи (пастири) , Арбанаси (Арнаути), Ца к о н и и Са с и. Законодавство и обштинско управлннћ землћ уређивало се свагда на збору (земалвскомђ сабору, скупштини, д!ети). Овамо долазили су внпш духовници и племеници велики и мали. И Душано†законикЂ бмо е на такои скупштини, сђ приволћнћмЂ св1го, изданЂ и потврђенЂ године 1349 дана 21 Ман , а по другш путЂ г. 1354 незнанога дана. НадписЂ и почетакЂ овога законика есте: „Здкснк влдгсв-ћрндго цдрд Стефднд, влл^кт-к 6857 индиктиснд 2, Б1 прдздникг вгзнбсенТд ГСС11СДНА , М1«. Л\ д|' А 21." „§. 1. Сиже здкснникк постдвлде.ум. ш прдвсслдвндго с^ворл ндшего, св пр-косв^кфеннм л\к плтрУдрхолхц Кур 1шднник'ГелдБ, и вме'л\и дрхиереи и црвковникн мдлими и великил\и, и л\ном влдгсвгрнк1л\к цдрел\к Стефднол\к, и вксел\и влдстели цдрствд л\и, л\длил\нже и великил\и." Закони, г. 1349 уређени, свршуго се сђ параграФомЂ 135. За >1 вимђ е простми надписв „К^л-кт-к (-1354) , индиктГонк седл\к1," и безЂ далћгЂ погОваранл одма иде §. 136 до 200. С ђ обммђ е конацЂ законику. Г. ШаФарнкв у БечкимЂ лћтописима за литературу г. 1831 *) обширно е говорт о рукописнма, у коима се законнкЂ таи сачувао. —Читателв , кои е радв што више о нвима зиати, нека тамо погледа. — Овде у кратко само на-

*) Јаћгђисћег (1ег Еј1ега1иг Ваис! 53, АпгеЈ^еМаИ, 8е!1е 38 — 43.

поммнћмо , да наистарш и наилћпппи, али не пОдпунми рукописЂ есте одђ године по прилици 1390; наимлађји ппкђ , али иаиподпунји е одђ г. 1700. — 1 оштђ рећи валл. да е законикЂ Душано†печатанЂ Србски у IV*. части Раићеве истор !е , а нћмачки у Енгеловои исторји Срб1е и Босне*). Али ово н1е правми Душаио†законикђ , него неуредна смћса: ту су ти и нћгови ^закони и В .тастаресо†правилникв (т. е. црквено право)! Таи текстЂ мора 6б1ти посао каквога пукога невћшта , кои га е 1*оштв и смћшнима погрћшкама наруиио. — У „СрбскомЂ Лћтопиоу," г. 1828 свез. 3 и 4., с/гои текстЂ рукописа г. 1700 , гди су многи листови и членови одђ писара преметнути , и на правомв мћсту ннсу ставлћни. — Оваи важнБ1и спомрникђ Славенскога законодавства нје дакле досадЂ критично изданЂ. Такавв ћемо онда текв добмти, кадЂ Г. Ша<1»арикЂ наммшлћна свол „Мопишеп!а 8егћ1са" печата. М. ПоповићЂ.

СЛАВЕНГКА НРОЧИТАВАНа. (Проду:ке1пе.) О прочитаванама1,у Казану може се судити изђ предговора, кои е нре краткогЂ времена изданЂ и одђ окруншогЂ осмотрителд потврђенЂ бмо. У почетку упознае проФессорЂ слушателћ са СлавенскимЂ колћнима, почемв границе нв!овомђ езмку поставлн, и поглавитје историческе догађае изђ нв10вогђ аснвота до 14. столћтјл покауе. ЗатммЂ прелази на кратну теорјго Србскогђ , СловенскогЂ, ЧескогЂ, горпво -ЛужичкогЂ, П олвскогђ и СлавенскогЂ црквеногЂ езмка , и на свеобшта осмотрен1н, кол међутммЂ сравнителну грамматику славенски езмка заступити мораго. На конацЂ показуе своимђ слушателвима прегледЂ Славенске литературе, старе и среднћ нзђ 14. — 15. — 16 — 17 — 18. столћТ1Д, и нове , кол представла теженћ Славена, да оснуго собствену , нзђ живота свогђ изцрплћну литературу. — Признати се мора, да таи планЂ много заузима. — Прочитаванн за неко време мораго се прегшнути, ако проФессорЂ отиде путовати по СлавенскимЂ земллма.

*) I. С, у, Еп§-е1, С»е8ећ1(.'1а1е уоп 8ег\л!еп ипс1 Вожпеп. На11е 1801 ш 4. 8. 293 —• 310.