Подунавка Београд

падне у дубивину , ако лупезкЂ н) у|;раде , ако н) чобанЋ и.ди одере те изеде ; тако и мм у едноиђ и1 )Сту заедно живнмо , а што се одђ наше ближнћ браће (жалостни и немили мм!) ради, Пишта немаримо. Невидимо , да е милостб прама браћи користћ наша и потреба већа, него дужност!.; ерт> оно , што се сђ ивима .ЧгоДи, и насЂ оченива , да ране нћиове труш нашв зракЂ. Као сгрчени смо са свима нашимт. удовима, иао стрешени одв великога страха, друге храбрости немамо, него храброств одћ каменице*) , кол се затвори и стисне у себи , а неизлази него да се насити. Нитко незна говорити о тугама браће свое бћдне, свак1и се бои, да горе недође. Мозке да гласљ одђ срца остане за неко време нечувенљ, али на концу ипакв у СВ010И простоти далћ допире, него топови, далћ него грмллвина. Но мш , неимашћи срца, немамо ни храбрости лшдске ... БлижНБИ СМО си сђ тћломг. , а сћ ДуШОМЋ туђи. Слаби смо, а нећемо да еданЋ другогљ усдржи\10. Имамо болеств младв! народа , а тежку и тужну нелкоств одћ старм. Говоримо побожно сђ Богомћ о тугама и бћдама нашимв; неће се Богђ лштити на молитве наше, неће насљ одЋ себе отерати , нема у нћга гнћва , охолости нити етраха. Браћо, нека баремљ дгобавг. буде оружЈе наше, нека буде црква кула наша!

— Сама правичноств обезбћђава одћ паден!н, не сила. — Човент. треба слободанЋ да буде , и бмтће слободанЂ — Лгобавх> кћ отечеству и народно чувство предпоставилго неку благородну гордоств, увиђенћ свога достоинства. — Свасо благо и само б(1гатство зем..ћ пеможе се мћрити са срамотнммЋ и иднмг.ђ чувствомЂ, кое произлази изђ увиђена свое зависности. —• Човечество е као дћте, кое се на какво нпво станћ мало по мало навнкнути може. —• Само сурови непросвћштени народи ниру лгобопБглш , оии неишту новб 1 знана, зашто неос 1 .1 цћну нБиову. .» : *) Оштрнге. ! Учредник -Б М н .1 о Издачо и печатано у Правителет

•—• КадЋ човекЋ ммсли, онда е наравнБш човекЂ ; саобштенје мб 1 сл 1* и нћгоно е наисветје право. — Право е, да се стаић просвћте народа мћри по множини и доброти новина , кое у нћму излазе и читаго се. — Воиска е силна воиводомђ , земла слободомЂ. -—- Како и крозЋ шта смо? пмташе стари; шта смо? народи средићга вћка; на што смо? данашнви пштаго. — Што е данасЂ мнћше, пре десетЂ година 6 б 1 ло е мудрованћ. — Време е каплл, сђ крова падагоћа, кон наипосле и каменЂ избуши. — ЦћлБ иашега е времена грађанинЂ, не више човекЂ.

ЗАГОНЕТКА. Слогђ тек' еданЂ више немамЂ, И само петЂ писмена, Многимђ лгодма чести даемЂ, А мужкогЂ самЋ имена. И два слога могу дати, Ал' с' лишавамЂ тад' себе, Кои 6 б 1 ме радЂ узнати, Ну* нек Ј види промене. Првми слогђ мои чини реку г (Нек' погоди кон е •— ?) Ови многи броди секу, Ал' Србима страна е. Сђ другимЂ слогомђ животно е, Богатоме забавно, Сиромау излишно е, Но и ником' потребно. Дела знаро, чикђ начини, Одђ еднога цела два! Па да т' речемЂ у дружини: АферимЂ му, нешто зна. Глиша Зубанљ^ I , ... * ш т» П о п о и И ћ Ћ. , венон КнБИГопечатнћи у ВеоградЈ.