Подунавка Београд, 09. 06. 1845., стр. 4

96

Пакостант. се човекљ нигда већма нерадуе, као онда, кадт. види да н1.говћ непр1ателв страда. Многе се душевне бодрсти тако исто мало покренути могу сћ мекиигв средствама, као што се и нћке тћлесн^ болести беЗЂ снаигногљ потреса немогу излечити. — Сатира дакле види се, да е у моралу тако исто нужна, као годђ што е помешанми отровг. у лћкарји. Величателв е подобанљ добошу, кои премда много уке и буке прави, ал* е изнутра шупалв. Болвш е и паметанЂ иепр^ателв, него глупв пр|'лтелв. Великима се заслугама мале погр!>шке опраштан>. Природа намЂ е дала вино више за л!.кар!к», него за свагдашнгЛи напитакЂ. — Она му е снагу дала, да се надЂ онима освети, кои га неумћрено п!ш. Нетреба бмти у моди нити првми, нити последнљји. Нека се свакш по свомђ станго одТ.ва. —• Само будале себе по од1>лу цћне. — РазуманЂ човекЂ избћгава сваку особитоств у одћлу; дТ.ца се само тра;ке у томђ показати. ЧовекЂ , кои е безЂ постоннства , може ее еамо женама допасти, •— а и то не свима. Кодђ дћце е една одђ наидчи страстш, лгобопмтство. Да су д Кца болћ воспитавана, небм нћки лгоди тако рђавн бвхли. Завиств е пре супружества рана , а у еупружеству е смртнми отро†за лгобавБ. ДухЂ отчинђ може кћериномЂ духу ползовати, но лгобавв материна мора !Ои срце сохраилвати. Она н«ена, кон нигда незна шта ће у кући радити , врло често у искушенје пада , да ванЂ свое куће какво зло уради. Срећно супружество наиболл е свеза, ко10 мђ е Богђ лгоде на јкивотђ скопчао. — Тко неоженћнЂ умре, таи е само половину живш. Лгобавв и мирЂ, то су два еднака дћтета, кон се свакш часЂ у сигранго свађаго* Лгоди се срамоте суза. Никомђ гпе мило, да га познаду да е плакао, а то е башЂ зиакЂ човечества. Д. А в р а м о в и ћ ђ.

С М Р Т Б СВЕТОЗАРА !ОВАНОВНћА, Сиушатела II. год. философ Ј б , у нме н1.гопн другова оплакуе 1)ОРђЕ Ц Е Н И 6 Ђ. Докле ће небо надт, нам' евнрћпствоват', Докле ли судба маћ!п бв!ти нам', Докле ли млади да идемо Тамннла вечна та клетомљ цару? Надеже Србства иеразвитт. пуполлкЋ Када ће едномЂ цветат' и остата? Кадт. ли ће СрбинЋ днћи главу, Просвете храме сазидат' кадљ ли? СмртБ грозна стиже едногтћ све за другнмЋ, Тект. што кои себе самога позна мал', Сурва га доле и однесе Тамо, одакле иевратн с' нигда. За Србство перо неда му подрезат', Неда му ммсли сбнрат' за Србинство, Неда ни жарку лгобавћ кт. нћму Свету показат', узднгнут' Срба. А хђ , Светозаре, друже прелгобезнми!: Ова башЂ коцка и тебе постнже, Судба те црва бацн доле, Рана да будешт. црвићу , муви ; Срце ти само за Србство бјгоће, И очн само гледеће Срба ц ^ лб , Руке и уде све за Србство Радеће трулежи земнои даде. Одђ отца , маике, браће и другова II одђ свб 1 знанБ! навекЂ те одвои г Та све у жа.чоетв, тугу свалн, ЦрНБ1М -б ОдЈ .лојгб И ФЛОрОМЂ обвИ. Ахт. душе г мнлогђ друга Светозара, Летн , узлети Вожћгљ до престола ! Би.гћ и цвеће раискогЂ полд , Твого сву дражестБ и блескљ му подаи? Нека онђ туна младостБ барЂ проводн , И иекЂ с' блаженства вечна удостои: Када га земкБ1 свб ! радосии Паклена коса за свагда лиши. А вб 1 о дуси! били гди драго му, Та ма у бурам' морскнм' ил' воздуху, Лвнте 3 а р у , да му друзи Н^говои лгобви кђ Србинству сл4де. Н"ћгово днчно име ох-б ! Светозарљ Изђ срца иашегЂ неће се изгладит', Живитће докђ е вернБ! друга , Докђ е и Срба , и докђ е света !

Издано и печатаио

УчредникЂ М илошђ ПоповићЂ. у Правите лствевои КнБНгопечатнБи у Београду.