Подунавка Београд

96

Пакостант. се човекљ нигда већма нерадуе, као онда, кадт. види да н1.говћ непр1ателв страда. Многе се душевне бодрсти тако исто мало покренути могу сћ мекиигв средствама, као што се и нћке тћлесн^ болести беЗЂ снаигногљ потреса немогу излечити. — Сатира дакле види се, да е у моралу тако исто нужна, као годђ што е помешанми отровг. у лћкарји. Величателв е подобанљ добошу, кои премда много уке и буке прави, ал* е изнутра шупалв. Болвш е и паметанЂ иепр^ателв, него глупв пр|'лтелв. Великима се заслугама мале погр!>шке опраштан>. Природа намЂ е дала вино више за л!.кар!к», него за свагдашнгЛи напитакЂ. — Она му е снагу дала, да се надЂ онима освети, кои га неумћрено п!ш. Нетреба бмти у моди нити првми, нити последнљји. Нека се свакш по свомђ станго одТ.ва. —• Само будале себе по од1>лу цћне. — РазуманЂ човекЂ избћгава сваку особитоств у одћлу; дТ.ца се само тра;ке у томђ показати. ЧовекЂ , кои е безЂ постоннства , може ее еамо женама допасти, •— а и то не свима. Кодђ дћце е една одђ наидчи страстш, лгобопмтство. Да су д Кца болћ воспитавана, небм нћки лгоди тако рђавн бвхли. Завиств е пре супружества рана , а у еупружеству е смртнми отро†за лгобавБ. ДухЂ отчинђ може кћериномЂ духу ползовати, но лгобавв материна мора !Ои срце сохраилвати. Она н«ена, кон нигда незна шта ће у кући радити , врло често у искушенје пада , да ванЂ свое куће какво зло уради. Срећно супружество наиболл е свеза, ко10 мђ е Богђ лгоде на јкивотђ скопчао. — Тко неоженћнЂ умре, таи е само половину живш. Лгобавв и мирЂ, то су два еднака дћтета, кон се свакш часЂ у сигранго свађаго* Лгоди се срамоте суза. Никомђ гпе мило, да га познаду да е плакао, а то е башЂ зиакЂ човечества. Д. А в р а м о в и ћ ђ.

С М Р Т Б СВЕТОЗАРА !ОВАНОВНћА, Сиушатела II. год. философ Ј б , у нме н1.гопн другова оплакуе 1)ОРђЕ Ц Е Н И 6 Ђ. Докле ће небо надт, нам' евнрћпствоват', Докле ли судба маћ!п бв!ти нам', Докле ли млади да идемо Тамннла вечна та клетомљ цару? Надеже Србства иеразвитт. пуполлкЋ Када ће едномЂ цветат' и остата? Кадт. ли ће СрбинЋ днћи главу, Просвете храме сазидат' кадљ ли? СмртБ грозна стиже едногтћ све за другнмЋ, Тект. што кои себе самога позна мал', Сурва га доле и однесе Тамо, одакле иевратн с' нигда. За Србство перо неда му подрезат', Неда му ммсли сбнрат' за Србинство, Неда ни жарку лгобавћ кт. нћму Свету показат', узднгнут' Срба. А хђ , Светозаре, друже прелгобезнми!: Ова башЂ коцка и тебе постнже, Судба те црва бацн доле, Рана да будешт. црвићу , муви ; Срце ти само за Србство бјгоће, И очн само гледеће Срба ц ^ лб , Руке и уде све за Србство Радеће трулежи земнои даде. Одђ отца , маике, браће и другова II одђ свб 1 знанБ! навекЂ те одвои г Та све у жа.чоетв, тугу свалн, ЦрНБ1М -б ОдЈ .лојгб И ФЛОрОМЂ обвИ. Ахт. душе г мнлогђ друга Светозара, Летн , узлети Вожћгљ до престола ! Би.гћ и цвеће раискогЂ полд , Твого сву дражестБ и блескљ му подаи? Нека онђ туна младостБ барЂ проводн , И иекЂ с' блаженства вечна удостои: Када га земкБ1 свб ! радосии Паклена коса за свагда лиши. А вб 1 о дуси! били гди драго му, Та ма у бурам' морскнм' ил' воздуху, Лвнте 3 а р у , да му друзи Н^говои лгобви кђ Србинству сл4де. Н"ћгово днчно име ох-б ! Светозарљ Изђ срца иашегЂ неће се изгладит', Живитће докђ е вернБ! друга , Докђ е и Срба , и докђ е света !

Издано и печатаио

УчредникЂ М илошђ ПоповићЂ. у Правите лствевои КнБНгопечатнБи у Београду.