Подунавка Београд

135

наше рћчи; одтуда и проузроковати оегигГасђеч умћсто причинити. Мо.же да буде , може да дође бугарнсмЂ е, а срб. може бити, може допки. Тако и хоће да буде, хоће да дође, ум 1 .сто хоће бити , хоће допћи. И мрдати е бугарска рћчв, а е ли дрмати србсса само за го, што су прва три писмена другоач1е поређана, сумиамЂ; ао рћчи трести, трескати, ни е сумпћ. Мало не свуда говоре: обтушену страну преслушати: а прави.тп би требало говорити; саслушати , зашто преслушати управо значи иепослушати; мало не подобно значенћ има предлогЂ пре и у рћчма превидити, пречути. Море лагко 6 исто тако србска рћчв, како и може н. п. море бити, може бити , зашто имамо у слав. нарћч1нма примћра, да р прелази у ок. н. п. добрч, добже; но мора тежко ће бити србска рКчв, и тежко ће имати коренљ у буди коемЂ нарћч1к> сиав., и тога ради ошинвагоћи е се, бол ћ ће бити умћсто: морамт, писати, употребливати изразкешн: треба ми писати , имамг., дужант, самг,, обвезанЂ самг> , принужденЂ самг> , нужда ми е, надлежи ми писати. И мађ. сзикђ не има глагола шђ(Геп , (Јећеге. Говори се често: гди не има слоге, не има ни напредка ; ту не има никога; доста има на свћту злихђ лгод1и ; гди има трудолгобин, ту има и блага —но све ово говори се сђ глаголомЂ естг>. Н. п. гди ни е слоге , ту ни е ни напредка ; ту ни е никога ; дос га е на свћту злихђ лгодш ; гди е трудолгобие , ту е и благо; и н судимЂ, да е начинЂ говорити и писати сђ глаголомЂ естг> , много више распростртЂ у Славнна , и много своиственши духу слав. езика , нежели сђ глаголомЂ дКиств. има, покраи кога се таи часЂ диже питанћ: ко има? У насЂ се и говори и пигае данасЂ : доброга и доброгг, и добра човека: Родит. пуни доброга, находи се по свима слав. диалектима; а усћчени добра употреблава се у старомЂ слав. и нашемЂ србскомЂ; а трећи Род. доброгг не налази се нигди више , но само у Србалн: пакЂ готово и по тому може се сумннти, ели то правилни падежЂ, или е само окушенЂ простимЂ народомЂ лагшега, и угодниега ради изговора, како смо и досадЂ на више мћста видили ; сумна се ова јоште основан10МЂ указуе, када погледимо на природу склонеша , и самимЂ окомђ , и ухомЂ увћримо се , да се много болћ слаже: доброга човека, и добра човека , гди се и сушт. и прилаг. окончава на «, нежели доброг® човека, гди

едно излази на ђ , а друго на а. ДобарЂ вечерг правилние е, нежели вече , запгто два вечера. шестЂ вечбр1и, вечернви , вечерннча може само одђ сушт. вечерЂ производити се. Већг, веће, већемт,, употребллвамо и за Гсђоп, јат, и за Гоп&есп, 8еЈ: н. п. ели већг ту ; ни е лудЂ, већв пустЂ; а бо л ћ чине они, кои га, ито само већв нарћчно употреблгого за више , зашто долази одђ велики; а Срблвима већма и болпма едно значи. II онда за јат мозкн сн узети готово ВесеНв а за Геге, ГдР мало не. Или, али, оли, илЂ, алЂ, олт>, све шесторо едно значи, и само едно треба у наст> да бу ,1 е: и.ги.

НЕ ВВБДИ НАСЂ ВО НСКУШЕШЕ. Имамо толике пћсне народне, кое печатаие, кое у устима иарода , па нећешЂ наћи у нвима ни спомена о старвшЂ лзшческимЂ боговима. Толике Оде списа митроноснми пћвацЂ М јшицк 1 И , па изђ пера нћговогЂ не кану изродЂ лзмчески божества. Толики други хвалћни стихотворц&1 пћваше и пћваго , и сачуваше се одђ те шуге и закрпе у своимђ стиховима. Цео хриспннскш родЂ срдечномЂ благодарносћу слави Искупителн свога, кои га е у едногЂ Бога вћровати научјо. Шта внше, јоштђ ИраотацЂ АвраамЂ проповћда едногв Бога. О томђ едномЂ Богу говоре сви Пророцм редомЂ. С ђ каКВММЂ узввпленммЂ слогомђ и чувствомЂ слави царЂ ДавидЂ тогђ едногЂ Бога у своимђ псалмима. Поедини стари мудрацм грчки и римски одрекоше се потаино лзмческогЂ многобож1 - н. Наипосле философ1*н неће да зна за вмше нби, кромК само едногЂ Бога; а нћки стихотворцм наиш 1 оштђ и данданасЂ имаго посла са онммђ баснословнммЂ нзмческимЂ боговима. Тако е Г. К. С. ПоповићЂ, пћвагоћи у предидућемЂ числу Подунавке Г. Димитрјго Авраамовићу, живописцу, у сачиненхго свомђ , состоећемсе само изђ 12. стихова , одма у другомв стиху навео све богове (и то са великимЂ Б.) , па е у четвртомЂ стиху одђ толики нви снао на еднога, о комЂ ово вели: Гле , Б огђ прегрлћнЂ у невинћ1МЂ наруч1ама дћвице смешећи се сматра свћтЂ, сматра живописца, — кистђ. Да стрменитогђ прелаза! Да продрзлвивпгЂ сравнен^н! У ДРУгомђ стиху говори, како су богови (кадЂ ■ећЂ тако морамЂ рећи) , лгобимцу свомђ дали кистђ Апелла , да имђ слике гради. Е, добро. Па шта е после бмло? Па е после на еданпутљ прешао на изображеше Богородице са1исусомЂ