Подунавка Београд

милопЂвђ србш. I, ф О како е красно твое лице , Манко наша, мила кћери Славе, Бисерљ слјомћ небесне росице Блиставд се очи твое плаве. Маиског -Б готра , пресвћтла Банице , Све дивоте утеби бораве, Две зћнице, две звћзде Данице, ЛћпотицЈ надЂ свима те праве. Стас -Б вилинск1и, златне власи твое, Руино лице, прам -б младостнвш, то е Што иилину красотам' придав! Истина ми све ово свћдочн : Чело ти е сунце одт. источи, К'и«1. тв'а глава на далеко сне! ii. Што е мћсецт. усредЂ ноћи тавне , И даница међт. звћздама своим', СнИНБ1М7> ОКОМЋ Н ЛГобкОСћу КОИм' Изнуђава трепте св^тодавне; Што су птицам' горицз дубравне, Што л' пролћтнћ сунашце обоим': То, о, то сн ТБ1 снновомт. твоим' Св^ћтла крЈно ! одђ вћкости давие. •—• БисерЂ, злато , на теби неблиста, Ал' природа невина и чиста ВрхЂ свб1 украса красоту ти дае ! Па ко може да т' некликне лвно : Царуи дично, поносно и славно , Србт. ће т' служит' докћ му крвце трае!! •—■ 1ованЂ ИлићЂ, Правителственв1и ПитомацЂ.

ДВА КРСТА. Л дођемЂ у Хавре, а никаква засадЂ посла нисамв имао, упутимЂ се кђ пристаништу. Скоро самл чита†сат-в еднако одао , докђ ме вћтарЂ , кои ми е лко проти†дувао, внимателногђ неучини, да сеакљ брегу морскомљ приближавамЂ. Постоимђ нћко време, да се гледанћмЂ овогђ величественогЂЈпростора насладимЂ, затммЂ продужимЂ мои путЂ брегомЂ дал!.. Тако доспемЂ до едне дрвене колебе сламомЂ покривене , предЂ к010мђ е едант. сђ мокри у;кети, малЕЈи и лошђ чамацЂ за еданЂ колацЂ привезанЂ бшо. Овде мора 6б1ти да какавв рибарЂ живи, поммслимђ у себи, и врата отворимЂ. бданЂ старацЂ, комђ се јоштђ мало сЂде косе на глави види , сЕдт е у едномЂ буџаку и црну мреЈку поправлно. Онђ се у свои посао тако здраво бмо занео , да самв са задоволБствомђ кроткогЂ и красногЂ старину сматрати могао. Почитан1е прама нћму тронуло ме е , и скидашћи шеширЂ сђ главе запмтамЂ га учтиво , да л' е оно нћго†чамацЂ, што е на полш привезанЂ? СтарацЂ полако издигне главу. „бств, мои господине," одговори. „Да л' бм ме вм хтћли мало по мору провозати? Онђ рекне да хоће , устане , и мрежу на страну остави. Внимателно крозЂ прозорЂ погледи, пакЂ онда се кђ мени окрене говорећи: „Видите л господине тамо онаи плавичастЂ облакЂ? Л васЂ савћтуемЂ ла данасЂ на море неидете. За тилни часЂ можемо бурш имати,"