Подунавка Београд

1л* 196

изиагати онаи езмн-Б, кои е Србииу светинн. Погледаите наипре себе уздјжђ и попреко каковм сте вб 1 умнш дарова, па онда позмваиге лгоде да пре свега васг> и ваше свктле умности виде, и да мићнје мраво добмш о вашшљ даровима , и да знаго коиико имћ треба уванЈавати славие производе вашега жешн, и т^кђ докб видите вашу славу, онда прун:аите прстЂ на другога. Но и у том1. случаш памегни лшди не бм се гордили , што у слави пливаш , нити бм опетх. го.ш вмшше скаиали. Лакше дакие миађани шнаци , дал!» ћете доћи. Вм велите, да сте доказали , да писателв онб 1 писама иеразсудно ради , и да се мало иотине држи , па да самоме себи противорћчи? али чиме сте то доказали? е дакле друпи путљ кадЂ човека лажомђ назовете, а вм то и докажите, ерЂ ће ллга на васЂ пасти, што другомЂ оно пришивате, кое бм вама приличило. и т. д. Ваше пакЂ измишлБОтине и ништа незначећу обрану, или управ' поругу, кош сте издали, у смотрешо саме ствари претресати , бмло бм излишно, ерЂ сте се сами доста и предоста са истомђ вашомЂ поругомЂ окалнли, па и у колико сте се заглибили, то нека вамЂ другш казке, кои на то позмвђ има; а л самћ васЂ само опоменути хотео у толико , у колико се ваша посланица мене као Србина тиче. а. НиколићЂ.

С И Т Н И Ц Е. Халвнне и мужеве мораш дћвоике саме избирати; — у избиранш халвина свагда 1 имђ е изборЂ похвале достолнђ, а у избиранш мужева ше свагда , — у овомђ се куповаш врло лко преваре. КадЂ е природа човека и жену створила, она е онда две срећке у сосудЂ среће бацила;" — човекЂ извади п а м е т в , а жена ч ус т в о. Надежда е едино благо, ков сђ несрећомЂ расте; оиа е нужданЂ новчићЂ, кои радо дћлимо. ЧовеКЂ нетреба да самЂ за себе живи, него за отечечество. — Свакш човекЂ треба да

родв човеческЈи као братинску породицу сматра. Већа частЂ лгодш само у садашнЂОсти живи, брзо заборавла прошлоств, ни мало неммсли на будућностЂ. Д. А.

П РИПОВЂСТИ. отвђтђ бллгоразу мнни. бданЂ адвокатЂ, видећи да га е президентЂ презирао изђ узрока нћгове младости, рекао му е: „Господине, л самћ младЂ, то еств истина, но читао самБ старе кнЂиге." о живописцу. бданЂ живописацЂ показивашћи худо написанми образЂ у присуству многи. игивоиисаца и сђ великимЂ кликомђ хва .110 се, да га е за врло кратко време сврппо. Ово слушашћп АппеллесЂ казао му е учтиво: „То е излишно, што намЂ^ обнвлгоешЂ, да си га у кратко време сврпио, кадЂ само изображеше по себи доволбно показуе." отв'ћтћ учтивогђ езопа Пролазећи еданЂ знаменитЂ господииђ пре* ко еднеулице, гди су бмла три роба на продаш? то естБ: ПисарЂ, П ћвацЂ и Езопђ , запмтао е онђ наипре писара, шта зна радити, кои е одговор!о : свашто; после учинт е истми вопросЂ пћвцу, кои му е одговорт као и писарЂ: свашто. Но долазећи кђ Езопу сђ рћчма знали онђ штагодђ , одговорјо е: ништа ; а како ништа рече гореименованми господинђ; зашто , придода Е-

зопђ, ова двоица знаду свашта радити, а ни су мм ништа оставили, да бм н могао знати. У самомђ дћлу они, кои казуш да незнаду ништа, више кратЈи знаду много ; а они, што се држе да знаду све ствари, есу онакови, да обично незнаду нишга. ВладимирЂ М. ВасићЂ.

НОВА КНБИГА. Две соеЉтователии слова Плутарха Херонеа о воспитанш д$теп и 1сократа Ритора о благонравш мности. Преведени сг Србскаго на Славено - Еолгарскш лзшкђ вт, ползу Славено-Болгарскаго пношества, отђ /оанна Столновича, учителп. Б^лградг †Кнлжеско-Србска типографгл 1845. —• На 12стини, стр. 45.

Учредник -б Милошђ Поповићт.. Издано и печатано т Пр а в ите л ст в енои КнБнгопе чатн^и у Београду,