Подунавка Београд

№ 13.

БеоградЂ 29. М а р т а.

8*6.

> 5 ' ч . ■.,< >

ВИЛХЕЛМЂ ПЕНЂ и .1 и ФИЛАДЕЛФ1Н.

ЕнглезЂ нћк1и, коега саоменЂ остае безсмрганЂ у памети потоиака, владао се другчје у онимђ мћстима, гди су Европеици отворили мрзко позориште тиранства и грабежи. Вилхелив ПенЂ, примивши одђ енглезкогЂ крала Карла II. владу надЂ опомђ части сћверне Америке, коле затимЂ названа одђ имена н К говогђ и одђ млоги тлума Пенсилванјн , место да угн!>тава бћдне обћ1тателћ, као што су други чинили , трудк> се да имђ олакша судбину ш,иову, тако, да е своимђ човекол!об |вмЂ и честммЂ доброчмнствомЂ постао вћчнии лредметЂ нвииогђ удивленјн ii л10 «ави. НеповКреше онм народа к пеоборима протнвђ Евроиеаца мрзосп., побуди »31> почетка млоге, да устану проти†нћга; нападнутЂ одђ нби принл 7 ђенЂ буде узети оружје да се брани, и сразивши се у еднои битки, одргки славну побћду, и зароби млоге одђ обмтатела. Међу овима бнше една дћвои ;а неописанн лћиоте, кош су предЂ Вилхелма довели. Дћвоика плакаше горко; нј6 10 толико мучила туга за изгублћнћмЂ глободе, него друга много већа штета. Лгобллше едногЂ младића, вршнлка нћногЂ, наивећимЂ жаромЂ, и бнше такођерЂ одђ нћга .ноблћна. ДанЂ нђиногђ брака већЂ е близу бшо, кадЂ ал' побуне рата пресћчу га. У гвожђу окована и затворена н1е већЂ имала надежду, не само да постане супруга нћгова , но да га више ни пидити кеће ; №п1тђ го е више мучјо стра, да н1в пао жертва непрЈителЂскогЂ орун;1*н , ербо позвараше нћгоео мужестао и уетре,млеше, и зна-

^ '** 0 Г V•' ђаше да неће на другомтГ—т^сПгу у бого 6б1ти, него гди е наиопасше. ПобуђенЂ одђ суза нћнш , тћшаше го ВилхелмЂ са урођеимг.Ђ своимђ милосрдјвмЂ и благосћу ; но међутимЂ укаже се еданЂ младЂ АмериканацЂ сзвђ крва†и држећи коплћ и стрћле. ТекЂ нјто стигне отрчи кђ зароблћнои дћвоици, кон. одђ внезапне радости и страха врисне и падне му у наручјл. С ђ утћшителнммЂ рћчма позва го да дође кђ себи; затимЂ баци предЂ ноге побћдителн оруапе и рекне: „Ова крвв и то оруж1е доволбно увћраваго, да ме ше довело овде ни малодуиие , нити бћгство одђ мои землика, нити окови непрЈателБСКи. Ништа ме друго небм принудило да паднемЂ у твов руке , да нЈб неправедна судбина данасЂ супругу мого уграбила и да го ше твоти власти предала, докђ самБ се н удалћнЂ бор|о, немогавши го заштитити Змаи дакле да ми е она мил1н и одђ слободе и нјивота могђ, и да ме не бм ништа друго оснмђ смрти одђ нћ одцћпило. Л нисамБ овде дошао , да те за нћну слободу молимђ; таково веииккдуппе несмћмо мн одђ васЂ дивлби лгод1и очекивати , коб боЖ1И гнћвЂ шил ћ протноЂ насЂ нзђ нреко мора; ово само иштемЂ одђ тебе , кое неће тпое иемилосрд1е увредити , да и л будемЂ участинкЂ нћнм окова и да останемЂ робЂ сђ нбомђ заедно." ЗачуђенЂ ВилхелмЂ постлнмочђ неустрашимосћу и великодушнммЂ рћшен1емЂ младића, загрли га отеческомЂ лгобаки и одговори: „Тм, чедо мое, судишЂ о дјчни и нравима свм вообште Европеаца, што си чуо ил' вид1о кодђ нћки. Л нисамв овде дошао , да грабимЂ жен« и имућства ваша, и да васЂ терамЂ изђ ваши предћла , ил' да васЂ заробилЈЂ , него самБ дошао, да учинимЂ мирЂ и пр1ателБСтво сђ вама. Ва-