Подунавка Београд

*| ^ $

АИДУКОВА ЛШБА. У Епиру едне тихе ноћи пресћцаше лакји чунЂ средину езера одђ Лнвине, коимђ е еданљ младт., снажанЂ возарЂ управлао. На едан-путЂ спусти засукане руве безљ дћиства на весло; нћговЋ оштар -Б погледљ проницаваше маглу и заустави се на еднои дћвоици, кон сћдећи предЂ нбимђ , траа»аше дражестне черте нћногљ лица разпуштеномв косомђ сакрити. „Умири се бћдна дћвоико рече возарт>, „тм си слободна. Чимђ ти може еданљ простЋ аидукЂ помоћи? Говори, да ниси ранћна?" Непозната склони косу сђ лица и зрака радости заблиста у нћнима очима. АидукЂ продужи свое пмтанћ: „Говори дћвоико, шта си кодђ езера тражила башЂ усредЂ мрачности ноћне?" „„Смртв ,"" одговори она дркћућимЂ гласомђ . „„Мои су родителБи ноуб1нпи , мои се сродници разбћгли, а кућа намЂ е изгорела, а блудимЂ већЂ трећји данЂ по стћнама и у пропастима. Болћ смртБ, него сниностб у харему Али Паше! Див.гћ [виканћ зазуи наоколо, са св1Н) страна припуцаго на мене, и смртв, кого самБ као единогЂ утћшитела очекиваиа , изиће пред-а-ме •— учини ми се страшна! Хтћдо утећи, али страхЂ ми одузме паметБ , паднемЂ на землн), и о ужаса! Турци се устреме на мене. Тко ме е дигнуо и однео"" „Реци: спасао;" повиче возарЂ. „Ниси тш бмла цћлБ оне пуцннве. Мене су Турци гонили и за мномђ пуцали. У бћгству момђ наиђемЂ на тебе и нехтћвши те оставити, да варварима у руке паднешЂ, дигнемЂ те у надежди, у бћгству спасенје наћи. Добарт. е Богђ дћвоико! Смотривши еданЂ чунЂ скочимђ у нћга

и већЂ насЂ немогау куршуми стићи. СадЂ си изванЂ опасности." Сузе заблистаго на трепавицама непознате. „„Ох, зашто ме ниси мојои судбини остаВ10? Зашто ме ниси допустЈо убити? Зашто ме састрадателнммЂ глзсомђ принуђавашЂ , да се повраћеному животу радуемт,? Нашто ми животђ ? Л самБ сирота , срце е мое ранћно, тћло ми е изнемогло, а смртБ ме проб!«!""

ма.

„Утћши се лгобезна дћвоико, тбј ниси саЛ самБ сирома аидукЂ, али •—" ућути.

Дћвоика управи ПБ1тагоћ1и погледЂ на нћга и рече гордо : ,,„Н самБ у опасности , то е истина; но немои ммслити, да ћу се н, устрашена грозећомЂ смрћу, за прву суву грану, на кого наиђемЂ, ухватити. Аидуче, л самБ господска кћи!" АидукЂ смћшећи се горко, почне безЂсвакогђ одговора еднммЋ весломЂ возити; чунЂ се поудали одђ крап. „„Шта чинишђ ?"" запмта га дћвоика равнодушно. „Л одлазимЂ натрагЂ у Лнг>ину," одговори ладноирвно возарЂ. „„ИмашЋ ли памети , аидуче? стани!"" ВозарЂ неодговарагоћи н.ишта веслаше еднако. Дћвоика заклинлше га у очаншго да стане, но кадЂ види да нћне молбе осташе безЂ дћиства, почне му претити; али и то ништа непоможе. „„На што рћчи трошити?"" повиче, она; „,,тко ме слуша? Пре ће изђ камена суза потећи, него изђ ока еднога аидука.""