Подунавка Београд

МОЛИТВА ВАТРЕИОГЂ СРБИИА СУДБИ. О поразо, намћренн мои! ДокадЋ ће ми ндиковат' вила У каФезу заточенго глупомљ? Докадтћ ће ши подт. оковомт, тешкимЋ Мреке дане спроводити волн? Докад-в строга владалнце мол! Под-б бичт, лготбш стеннт' ће јои права? Ахћ нбои кости иструнуше вндииб ■Косовлннко! не чин' већт. иеправду, Но поштеди, не поштедивт. множство. . ! Освободи умртвл-ћну желго, ЗиробниЦБ1 посестрнми старои! И мен' нскру кроз -б прозрачне кости, Искру огнн, у нБои ми поклони: Да м' осв^тли пут -б мои будућности, Нудт. ми мелемЋ чрезвичаино расте ! Пуштп вилу, кадт. мн вели „Србе! Докт. с' у духу н находпмт, уФаи", Да не вирн крозт. рсшетку злобе. Не веж' руке свободноме духу, ДоволБна су гонеша твол. О молнмђ те, и капу ти скидамт., Врати мов драгоцћнно благо! Припни вилу, сб наивншега холма, Да покликне, како зна нанболћ: ПрвБш кт. мени махт. прошлости брже. . ! Наду ! . . не бон с'. .! шат -б и болћ буде: ЧетрдесетБ ево и годт. шестБш! Пфи , проклетогт. ласкателБСтва судбе! Свакои. года нсто да и обриче!? Доста вели „кад -б духт. не умире, И на врћие кадт. ти се отлаже." Овимт. сужнго и мен' да се бечи? Да всћт, цркне , не васкрсла нигда ■—■ Тко нго пБ1та за утћху такву? Но да снше, кт. тоат. в мон желн.

На плачт. виле тект. се одзивб диже, Да изђ грла права нбои изклћштнмт., И одт. муклоп да 1он створимт. нсно. А да с' прам -б ст. леђа нћнв! свали : Нект. та макне, руку, безт. двћ стала, То н желим -б, а на труп -б 108 џаба . ..! У Црнои Гори. Г. Срдићљ.

АИДУКОВА Л10БА. (ПродуженЈв.)

Ићколико сувв1 грана и трновнв! огранака гора.ху на едном -б полаобалћномЂ огнг.ишту , и освКтлавачу нснбшђ пламеномт. узку, одђ нетесанога камена саграђену нолибу. СтарацЂ вданћ сђ грбавћШЂ носемЂ и разбарЈчленима сћдима власима , грКао е руке на ватри , око кое се сушише н1.ка землнна, скоро направлћна посуђа. СтарацЂ махаше главомЂ, изговарагоћн рћчи нћке старе аидучке пћсме, кого е едно полунаго дћте сђ разпуштенима витицама скакутагоћи попћвало. Опалћно нКгово лице, блистагоће нћгове очи, нћгова хитрина у играто а и гласЂ даваху му достоинство духа, кога е каковбји старб1и волшебникЂ изтерао изђ нћдра землћ. Ненадано шушканћ прекине забаву; старацЂ зграби свое пиштолћ и скочи на врата, али већЂ су бмла изставлћна. На прагу стано е лћпо израшћенми младићЂ; нтаганЂ сћваше му у десиици, а шулкомЂ дрнш дћвоику. „Ма да си тко," повиче, „пустн насЂ у колиби тв010и починути." СтарацЂ покаже ћутагоћи на едну гомилу сувога лишћа, кое е у едноме углго колибе лежало , претвори опетЂ извалћна врата, мане главомЂ на дћте и почне на ново греити свое руке, и то тако спокоино , као да никога ту и