Подунавка Београд

заблуђенго. Но па шта зато? Тако су пре 80. година и у Нћмачкои ммслили! — А кодђ насљ?! —

М Б1 С Л И ХЕРЦОГА ДЕ ЛА РОШЕФУКО. (посрбл^но.) Ко лгоби", неможе дуго времена лгобавв у себи крити , ко нелгоби , неможе дуго времена претварати се. Ако о лгобави судимо по већои части нћногђ дћистјв, видићемо да она вмше иде на ненавиств него на лгобавв. Имажена, кое нису никадт. лгобиле; нотежко е наћи такову, кол бм лгобила само еданпутљ. Лгобавв е една, но различите су коше нћне. Лгобавв е ватри подобна, неможе сухцествовати, ако се непрестано неподпалгое. Она се одма угаси како изчезне надежда или страхљ. Истинита лгобавћ подобна е виђенго ноћне сћнке (призрака); сви о нбои говоре, но мало ш има, кои су е видили. Како намЂ лгобавв омрзне , мн радо трпимо невћрноств, да бм чрезЂ ту, ослободили себе еаме одђ чувана вћрности. Већа е срамота невћровати другу, него одђ нћга бмти преваренБ1МЂ. Неповћрен1*е иате оправдава превару други. Како моЈкемо зактевати, да други неодкр^е нашу таину, кадЂ е мм сами нисмо могли сакрити? Сви се туже на слабо памтенћ, а нико на слабЂ уМЂ. Умђ свагда се преклони на;-страну срца. Нису ни у чемЂ лгоди тако подашни као у совету. Има добрм супружества, но нема прјнтнн. Мв1 никадЂ небн имали задоволвсгва, кадЂ небн сами ласкали. Свакидашнћ упото^блнванћ хитрости еств знакЂ рђавогЂ ума. Често се догађа , да онаи,

Учредникљ Мил Издано н печатано у Правителст:

кои себе иђомђ сђ едне стране покрива, одкрива се сђ друге. Хитроств и превару рађа недостатакЂ ума, Држати себе за паметшегЂ одђ други, еств вћрно средство себе варати. Сила е лакше бнти мудрнмЂ за друге него за себе. Неки лгоди небн се никада залгобили, када небн о лгобави слушали. Разумнвш човекЂ често долази у велику смутнго, кадЂ е окруженЂ одђ глупн. ВеликимЂ умовима своиствено е казати млого у краткомЂ говору , напротивЂ мали умови имаго дарЂ говорити млого, а неказати ништа. Недопустити другима владу нздђ собомљ, теже е иего владати надЂ другима. Срећа млоге недостатке у нама поправи, кое разумЂ небн поправити мого. О слави велики лшдш треба свагда судити по оннмђ средствама, коимђ су они нго придобнли. Нје доста имати велика преимућства, но треба умети одђ нђи употреблен1е чинити. Заслуге намЂ прибавлнго похвалу ученн лн»д1и, а сиучаи хвалу публике. ДобродћтелЂи се губе у користолгобЈИ), као рћке у мору. Постоннство не за^лужуе ни осуђиванн, ни похвале ; ночемЂ оно нје ништа друго, но продуженћ склоности и осећана, кое ни одузети ни дати себи нисмо у станго. 1ованЂ ђ. бвтимјевићЂ.

НОВА КМБИГА. Слово при држанолЋ парастосу млогозаслуженогЂ Капу-ћехае Србскогг , Члена Сов%та ЗемалЂскогг , Полковника и Кавал$ра, Господина Ј1азара Теодоровића 1. Фебруара 1846. године у Цариграду упокоившегЂ се, у Шабачкои цркви 1ованомг Павловићел17>, Протопрезвитеролњ , говорено, а изг благодарности и признателности за уживана одЂ покопника благод/,нн1н печатано трошкомЂ Спомоћника Началничества Окружгл Шабачкога, Капетана 1ована Миловановића. У Београду, у Кннжества Србскога кншгопечатнЂи. — На 8-ку, стр. 20. Ш-Б Поповић -Б. енои Кнвигопечатат у Београд^.