Подунавка Београд

116

ху тога носи Црпогорацт. у земалБСКом-в езмку зовому с т р у к у, (>езт> кое ни едапЂ коракЂ -неНде. При и ешшћ времену носи онг. ту преко рамена; лри рђавомЂ времену закианн онђ себе и свол орузкЈи томћ у толико , у коиико е можпо Рдђ кнше, при ноћи еств она нћгова постелн. — То е ношиво Црногораца , како у лето, тако и у зиму; вратЂ е у свако доба отворенЂ и непокрмвенЂ; кодђ онм , кои никаковогЂ пруслука немаго , такође и прси. Кодђ онм , кои никаковм свезкји немаго , него само пиштоиК и ханџаре у полсима или патронташима носе, видн се и голђ трбу одђ иодса до накшира. Бркове носи свакји ЦрногорацЂ, а бриду и половину косе на глави обкру;кено бр!н>. Ништа манћ небр!го се они у опредћлена времена, него или само предЂ еднммЂ великпмЂ праздникомђ , кадЂ е брада већЂ доста при.шчно нарастла или вообште кздђ прнлика иода обр1нтисе , кого услугу взаимно нли изђ угожден1Н чину. Вообштг Н1б дћло Црногорца лепБШЂ бмти хотети, напротн†таково 6б1 намерен1в бмло презрено и изсмеано. В. Б о р о ц к 1 и.

ШТА е СОВЂСТБ? СовћстБ е првми П.10ДЂ раздрешенога разсуђенн ; сов!'.стб е прва учителх.ка човека почингоћега ммслнги; совћстх,еона тенЈкостљ, коа оаединћна са орцемЂ нзшимђ ирави равиов1.(ме међу нбоиђ и страстима ; сопћстћ е дато нпмђ одђ прирпде оруа;|(5, кое бранп лгобавБ кв о.шјкнћм ј. одђ нашегЂ самолгоб1 .ч ; совћстЂ насЂ гони путеиЂ истине ходити; еднбјмђ словомђ совћстБ е оно меизв Ксгно божество , кое е управлнло благодћгоћимЂ СикратовммБ духомЂ, спр(Љодилога крозЂ целми и;ивотб и управллло нћговоМЂ судбиномЂ п у само оно време, када е снокоино смртоносну чашу нспјо. I о в а н ђ I). в в т и м 1 е в и ћ ђ.

МУДРА Н НРЛВОУ ЧИТЕЛНА ИЗРЕЧЕНШ. (Нзт. прнчта нзвео Тодорт. ВЈанћЂ.)

Пј )|п гелл ко жели нмати, прјатноств га треба да предводи.

Учредвик-Б Мнл И з ја и о н иечатано у Правнтелст

ИзворЂ е прЈатнпг, коп произтиче изђ диЈјТ. нм и прирОдомЂ обт аћснм гора : тако е и сђ разуиомЂ у добродћтелБИ обасуто срце весел1е. Као што запуштена градина^лриноси беаполезнми коро†: тако и ленБОсти одатЂ животђ човечш сва зла и нсвалнлства. Грћ колгобацЂ радуе се распрама: а жестокосрднкш не увиђа блага. Као што ое невесели отацЂ о смну неиаказаномЂ , тако и човекЂ о дћлу иепредразсуђеномЂ. Непредрасуђенми разговорЂ злБЈИилидобрми другога човеку м) ку приноси: а одђ невесела срца и душе кости усишу. Злато свачему образЂ светлости и доброте дае: но у толико вилЈе добродћтелв сђ добрммЂ предразсуђенћмЂ у свему срца весели. Весело срце човека споконва. Силу говора дае како почетакЂ тако и свршетакЂ правде: а сиротинБи злои предводила е расира, лажБ, и неув^реностЂ. Кои суди праведногЂ сђ неправеднммЂ и неправедниПЈ св праведнБ1 «ђ : нечистЂ е и мрзакЂ и Богу и свету. МужЂ неуреднћш у езБшу пада у свака зла: а безумному е срце болестЂ. Сиосо6ђ , неправедна и праведна у евему познати : прошлостЂ му треба само у колико е могуће сазнати. БолК е и слађе парче леба уживати мирно у свету , него домђ", испунћнЂ млогимђ благомђ у распрама и вражди. С«в1слеиБ1и служителл обвладава свого господу безумну, и међу браћомЂ разделава иманћ на части. Као што се пречешћава злато и сребро у пећи: тако и срца избрана у свету. Злми мужЂ слуша езмкЂ законопреступанЂ; а праведими несматра наустне лажлвиве. Кои се руга убогомЂ , раздражава творца свогђ ; а кои се радуе о погибели ближнћгЂ, не избћжимЂ е исте.

шб Поповићт.. енои Кнвигопечатнии у Београду*