Подунавка Београд

0

ж д

Ј№ 35.

БеоградЂ 28. Августа.

1847.

ДМИТАРЂ ЛКШИћЂ И ТРИ ТАТАРИНА КОДЂ БЛАТИЕ РЂКЕ. (Изђ Србске повћстинце одђ г. 1491 )

Дв!в су се суср^тнуле вонске, вдна Полиска, а друго Угарска, У онон су Татари, Полаци, А у овои Срби и Маџари; ПредЂ - ономђ в кралћвићЋ Алберто, А пред -б овомћ кралго Владнславе, Побратиме! два брата рођена, Обоица сон принципскога, АлбертЋ млађ1н, Владиславт. стар!и. Младмн Албертт, воиску подигао На старЈегЂ, на брата своега, Да му отме круну и окрунЂ, Што 6 Влади Б огомтј дароваио, ' Даровапо, побро, по старешству, Даровано и благословепо. Сусрћле се кодђ Блатне Рјвке; Ни' се 6110, нн' се дариваш, Нн' се вданЂ другомт. покланшо; Влада чека да Албертт. заметне, Да заметне по иеправдн кавгу, . Жао му в братске крви лити, Побратиме! братске и народоке, вре она вали за душмана. Ал' излази изб П олбскогћ табора, Побратиме, грдна Татарина, На ићму е сграшно одшло: На плећн му кожа одђ међсда, На глани му капа одђ курпка, А за капомЂ крило одђ лабуда; Очи су му дв1в купе випа, Трепавице одђ утине крило, А обрве крило одђ гаврана, Нешто му се у зубнма црнин

Кано ан^ одђ пола године; 1оште нши лготу бедев!го, А за нвиме на конго зеленку Лћпа Фата шћерца Татарина, Побратиме! а подђ буруиџукомЂ. Устави се грдна Татарина, БашЂ на среди међу дв!е воиске, Па повнка изђ грла гоначкогЂ: „Чувте л' ме хвал^ни Маџари, Арпадскога рода и племеиа, Ше л' маика родила гонака, Да ми данасЂ на меиданЂ изиђе! КудЂ идете, свуда се хвалите, НадЂ МаџаромЂ да ше гонака; Па јошт' вашимЂ снашама велите, Зевагоћи покраи вруће пећи: Да вамЂ Н1в журе за Татаре." 'Вако виче ТатарЂ међ' двћ воиске, Ал' залуду, иико га нечуе, II ко чуе, чини с' да иечуе. Н!и шала на рамени глава, Н|г. титра грдна Татарина. Мучи кралн) ништа небесћди, Но погледа до себе воиводу, Воиводу Тована Корнииа, КорвинЂ гледа Бертолда ДрагФпо, БертолдЂ гледи Стеву Батор1Н, Огева гледи свога побратима, Нобратима Павла Бранковића, Паво шкрипи одђ лготпне зубн, И одђ мукс засукуе брке, Што му н1б слике и прилике, Да одшали Татарииу шалу, И врати му жао за срамоту, вре ТатарЂ не зове Србина, Но Маџара родомЂ и племеноиЂ; Но се опетЂ иду досћт!о, О нђ намигну иа свогђ* побратииа, Побратима Лкшићв ДимитрЈл;.