Подунавка Београд

Ј\° т.

Б е о г р а д ђ 20. II о в е м б р а.

185 7.

КАКО НБ1ТАНЂ ОНАКО Н ОДГОВОР1».*) Има Јоште глава у нашемЂ гожно-Спавенскомђ свету, кое истраживагоћи Маркоие конаке, изђ петинм жила доказати упинго се, дасмо сви гожни Славени, па и мм Срблви правогт., окорелогв правцатогЋ поколенн ИллмрскогЋ; и да тако слћдуе само одђ себе, да треба да се одсадг> и наммвамо Иллшрима , а не Срблвима. Они бн хотели, да по ономт* библискомЂ изреченго : „м рече 'да будетг> и бистг> ," ш.иопп намшшлаи, нћиове ?кел]ј, праве ил' неправе, изђ нбиовш премудрм и^траживанл тако у дћловнми животђ ступе, да се мм, одбацивши наше старо име Србско, таки ончасЂ назовемо подг пепу Иллмрима. Да су они у нђиовммђ долкошнбимђ испмтима само у кнвижевнои теорји остали, нико шмђ замерт не бм; но тога н1е доста бмло. Они свое вртоглаве допазе започну и у животб пушћати, нЂима, као ободникЂ (полипђ ) краконм свои мммопловеће ствари кобити, делећи народе, на ново свезмвагоћи све по своши волђи , намери и премудрм свои доказм, одђ кои су сви, као песакЂ у море пропали. Нвима заиста нешто недостав , па шмђ треба, па се тано дко упинго. Нвима валвда неиа имена , када га толико траже: и за то и нема замерке. —• На оваково лице спада и онаи пезнанми дел1а, кои е онако темелвито безЂ основа у Зо-

•) Ован чланакт. нма већт. трн неделк каво намт. в одђ г. сачнннтелл посланг, н до сада в све вднако чекао, да иу се у Подунаикн упразнн м1сто. Ово смо аа дужностђ нашу сматралн обнвнтн, да не бм по»в!Слнлн чнтателћн, а н само учредннчество СрбскогЂ Народногт. Листа , да сио га уаслн одавде, т. в. н8ђ ч . 43. СрбНар. Лнста, гдђ « нстнн чланакт. печатаНЂ наншао н ттросЂ бђ нама у ВеоградЂ дош«о, дакле кадЂ в већЂ готова бмла наша Подунавва. У.

ри Далматинскои у брого 44- томђ одђ првогљ Студена ове године о имену народа нашегЂ говор!о. Нћгова е бесћда у облику „посланице Јичке пастирице Стане Гледовића изг Рудаицахт> на Ддлматинску писмарицу Ану Пидоаића кошмЂе онђ на мое „ изсл&доваше Србскогг и Иллирскогг имена , и треба ли да се Иллирима називамо " (у ЛКтоп. 1841 год. свез. I.) тако силно павалш и наринуо, да самв читагоћи га ммсл10 : ево Иродота Иллв1рскогЂ , кои ме у бездну погрузи , и до темелл у пропаств доведе, зато проучт самБ га добро, и ево итимђ одговорити му на све н ћгове точке , онако темелБио , као што самЂ беседи, т. е. како ггитанк, онако одговорп. 1. Пре свега наивмше миголи се и замера ми мои ИллмрскБш противмикЂ изразу момђ „изсл-бдованГе" и умствуе : да е неумћстно и неричесловно употреблћно. Обмлазећи нћгова премудра умствованн, коа и онако ко изнсиенго: треба ли да се мм Срблш (кои се у писменБ1МЂ одђ тв1сућу година доказима овако а не другач!е пазмвамо) Иллирима назовемо ништа не приносе; даемо му ходђ нашега ммшленн како смо у тренутку ономђ, кадЂ смо писали, расположени бмли. А оставламо му на волго , да га пр1ими по сво!ои желБИ. РечБ слав. изсл^дованге долази одђ сл^довати, а ово одђ сушт, сл&дг, кое значи трагЂ; као што просто Срб. тражити одђ трагг долази, т. в. трагомЂ ићи, истражити , изтраживати или испмтивати. Дакле изсл$доваше значи истраживанА , тражен^ или испитиван^. Кое толмаченћ, ако се нити кодђ Мразовића нити Вука не налази, шв за сигурно , да е невалнло. 6рЂ су многе речи кодђ народа у такомљ унотреблћкго , у комђ шштђ описане не налазе се. За примћрЂ нека буде речица насл^дникЂ. Ова се речБ кодђ народа у такомЂ сммслу на- ?■