Подунавка Београд

ЈУ* 51. и 52.

184 7.

СМРТБ I 0 С И Ф А И) Н Г М А II А 14. Нов. 1!)'Ј7. Догоди се чудно чудо ! Потавп-ћло ведро небо, Цршн в црна землн: Ннт' в сунца ни м-ђсеца Нити каке сђ неба зв^ћзде. У том-б мраку нема звкзде, Нестаде нам -б вдне душе, Нестаде намЂ Сдавске зв^ћзде. •Славске ДЈше процвилише Сво се племе заплакало, Црнмн облакт. развали се А одћ тешка Славска ада Разлише се Славске сузе. Разведри се тавно небо; Наша жалостБ в-ћчна жалостг., Тиша жалостБ, наста радостБ! Засинуло нрко сунце, Сасуши нам -б Славске сузе: „врт. на небу — Славском -Б небу Саила в наи1а звЉзда, Пакљ та звћзда вазданг сне; Славн!в в славно име, СвћтлЈн су св^ћтла д^ћла, Иилја в мила душа." *

Име / ОнгманЂ вћчно име! Одђ Славена теби хвала, Међ зв+.здама в-ћчна славна!!

Славпмн /Онгланг род!о се у землБн ЧескоИ у селу Худлице год. тз. ГОаЈн 16. — Шпг.панг се |

род!о онда, кадЋ е нова кнг>ижевностт> Ческа ст» нова се дизала. ИЈнгманг е 6б«о онаи мужљ, кон в свомђ снломђ гледао и рад10, да у пародг Ческш народна просв$та уђе. [ОнгманЂ в шив*10 за народно спасен ^ћ, а сћ тога е наивише поднео одђ туђинскогт. и нзродногЂ св&та. [ОнгманЂ в народу Ческомт. наивише подпомогао своимт. ученимЂ и грднимг р$чникомг>. Кадт. в изишао ован р ^ћчникЂ, онда се св&ту отворише очи; онда су право учени лтоди вндили, да е народЂ Чесши народЂ одђ духа просв -ћћеногЂ; онда су видили, да в / ОнгманЂ духЂ времена, пакЂ онда су миога и многа учена друштва ославлнли славнБш дјхђ : врЂ таново д^ћло не написаше ни многа учена друштва, а камо ли еданЂ човекЂ. Докђ в НЈнгманЂ живт, доиде су непросв%Кене злоће све вднако режали, — али су н зазпрали одђ н^ћга. СадЂ кадЂ е умро / Онгманг , саДЂ се поравнаше и н &гови непр1нтелћи. СадЂ се по цћлои Ческои, Моравскои, на Словенскои землвн, и у самомЂ Бечу, држе задушнице за СлавенскимЂ покопникомЂ. СаДЂ и оно неколико претеранБ! Ићмаца веле: „Заиста ИЈнгманЂ в славаиЂ 6б10." [Онгмана можемо жалити и мм Срби. [Онгманг се наивећма радовао, кадЂ смо у народноп просв$ти н народнимЂ бићу напредЂ пошли; онђ в наивећма жалн>, кадЂ е вид !0, да своимђ дћлима уб ^нмо самн себе, и свош славну будућностБ. Онђ в имао многе наше кнБнге, н подпомагао е нашу кнБижевностБ. Сђ [ОнгманомЂ можемо се научити, и поучити. „Кодг пасЂ нека не буде лгодгп, кои ће гонити човека право учена; иагаи учени лгоди нека се обуче. како треба радити сг народномЂ просв$томг. и Д п.

А*

.V \

У