Подунавка Београд

Бр. 1.

Џ, ^ф ^ -/шГч ^

БеоградЂ 2. Лнуара.

18 48.

ИОВОА ГОДНН81. Добродошиа годинице нова, У цв1бту радости небесне! ПогледЋ твои е дивотворне Весне, На ком' трепте будућностн слова. Сто срдаца, и стотин' гласова, Посред' гора Шумад1е лћсне, Теб' радости ет' изводе п^сне, Желећ' твога срЉтна благосова. Да немнло са свћта угине: А све, што е Вмшићм' Богу драго, Да-свакога обште буде благо; Да у свкту нова радостр. сЈине: Желћна слога браћн Славенвма, Вћчна лмбавћ храбр1емт. Србима. I. И.

М А Т II. (Одломакг н81> новрле „ВЉгунци.") Драга Срб^о, мила землво, гоначко гн!>здо Србски соколова! Благо теби, садЋ цвати у теби мирЂ и слобода! Слободне су твое горе и долине, слободна су твол брда и планине! Како е чистђ и добротворанЋ зракЂ, кои сшнове твое оживллва, како е тихч> вћтрићљ. кои цвћће твое лгоби, и титра се са валовилЈа твои поточића, како е благо поднебћ твое! Боже мои! Колика е то разлика за кратко доба! Шта е бмло одх> тебе пре мало времена? Тн си бмла бћдна робинвица, а дћца твон сђ то 6 омђ у сугканству, небо е бмло бурно надЂ тобомЂ, твои зракЂ е отрованЂ бмо, твое су горе тужне бмле, поточићи твои су одћкЂ Счл-

ли многогђ плача и уздисанн, у теби е 6б1ЛО станиште бћде и неволћ, докђ се ние понвјо—'ПетровићЂ ђорђе . .. десна му се посветила рука, којомђ е раскинуо твое лготе окове . . . Богђ му дао душици у раго населћ! Много, врло е много патила землн ова и гоначкш Србскш народЂ . . . Срце ми плаче, кадЂ поммслимђ, како е бмло у Србш пре Петровића, — Црнога-ђорђа! Лћпа домородко, опрости ми што ти напоминћмт, то тужно доба!— Ние мени до тога, да ти цвилимђ твое добро срце са опоменомЂ ове бћдне пропглости, само ми е намћра, предЂ очи ти ставити лћпЂ примћрЂ светогЂ домолгоб^а, кое е и у то доба, као увћкЂ, надЂ Срб10МЂ трептало као слина звћзда; да бм већма увидила грдну разлику између родолгобкинл, кое су у то доба у Србш проводиле светми свои животђ, и многи данашнви вмсоки госпођа, кое може бмти на жа.пЛтв и сама познаешЂ.

Прекрасно е 6 б 1 ЛО вече, мћсецЂ е просуо свое бледе зраке по плавоме лицу валовите Саве, као да се осмћва на нго. кол е тако изгледала као залгоблћна г дћва. накићена бћлммЂ бисеромв и ђурђевскимЂ цвћћемЂ, — у природи цћлои тишина е владала за неко време, после се тихји вћтрићЂ подигне, као да му е намћра бмла титрати се са мћсечевомЂ лгобомЂ, усколеба гладко огледало рћке, а свћтлми мћсецЂ. као да му се разн;а .шло сбогЂ тога, заиђе за еданЂ облачакЂ. У то доба на пустои обали Саве жена се една укаже са двое дћце, младе и нелке. КадЂ е већЂ на обали бмла, на колћна падне и прегрли свого дћцу. „Куда ћу садЂ," пј >ојС0« т ^^, ч по 1 нто е дуго - ■ -' ч V Г.Ч -• . . V