Подунавка Београд

ж д

ДОБ.1 <з! Све се на своЈои окретатн мора Врепена точкн. Ево прис(гћ желћно време, Да ое скане тешко бреме Са народа славенскога. Одђ туђинца гн&тенога; Време саио зопе, виме: Аиде Србе, дант. ти свнће ! ј Свн Славенн СЈожите се, И за боакЂ спремите се; 6рт> нас-Б данасв славска мати Са Д_\ !)1аном1» бодро пратн; Душантз браћо сад' нам' вели: Аид' потомци, дант. забели ! Сви су Срби сад' елени, И воиници изучени, Б ј)иткој|1> саблћомЋ знаш НЈхат И на <3ћсним' вонћма нха г'; ГОришЂ брате на Мађара, И негледан ти атара! До сада сио били боакт., За ћесара вили барнкт>; А сад' нам се борнт' валн За народноств, не за кралн; Слога браћо нека влада, А душманинт. лјото страда. На оруж-ћ сви устанво! Па душмана мв« стрелаимо, Кои нам' законЋ, езикт. гази, Нека сада у адт> слазв, Нека слази и право в; врв насв мучеи нападо е! М. Д. Р.

(Краи.) Тнхо и.швише чамцн, шалупе се окрену наснраиг. нби. и едва се на хиладу кораклна приближе, кад г ћ ал' сђ брега и шалупа топови и пиштолби опале, чаици се зауставе, ал' одиа опетЂ продру силнммђ веслан!змг>, упадну међу шалупе, и Козаци. оставивши чамце и весла, нађу се на крову турскн .зађји. Ту буде страховито ограшК, ЛЈусулмани и Козаци падаго, саблћ сЉваш. Атамант. се лк»то бори, капа му падне сг> главе. на главн му седамт> рана. Кадљ у далвини топ!> затутш>и, уздигне се онћ на прстима, погледа свуд' и завнка: „Наши су избавлћни! Сад1> 1и никои враг-Б не стиЈке, браћо! скупо морамо мм јкивотљ продати!" и садт> поне онђ Мусулиане саблБомљ млатити. Козаци скоче око нћга; ал и Турци се чврсто боре; у сто пута лча гоиила испаде на нби одђ св1к> страна. Атаманг. добЈе бодежт> у прси и падне на землш. — бдва неколико Козака шшђ јкивм остану, и то ако ранћни, и бранећи се далћ, наипосле клону. Бои престане, Мусулмани свежу ланцима руке и ноге пола мртвомт. Атаману, тано и седморици Козацима, те ш однесу на лађу Капудан-паше. Капуданч> се закуне: тако му Аллахг. и МухамедЂ помогао, онђ ће смртв свога смна и срамоту, кого време одђ три годнне дана ! ошђ му изђ памети избило ние, осветити. Онђ наметне собственомЂ рукомЂ окове зароблћнима, али будућност*. треба примћрЂ, и дивлн освета приправла 1 имђ тежу тамницу. АтаманЂ едва може очпо отворити, онђ не чуе проклинннл, не страши се освете, и вазда е ведра духа, ерЂ три одсћка Козака избавише се. Хи-