Подунавка Београд

183

т ,ара *), гди остилммЂ своииљ оциарима запов!,ди, да га на иол1> извуку , желе!»и истогћ виђети ; на то му одма одговорн стоећји сребрнми царљ, да се н^га мне и нека вади огта 1у сребриу руду око нКга, кое доста ииј. Но нехотећи Даманг. Хутман-ћ саслу:пати рћчи сребрногЂ цара, одговори му, да се онћ нћга никако манути иеможе. Видећи цлрЂ да с« Хутманг, не ша.1и, викне: МанулК **) даи воду по имену Пект.; одговори Манул1-,: неиа жицу; —• даи Мулаву •онетг. нема нсицу; даи Мораву МанулТ., и ту му даде одговорЂ, да а;ице нема. Даи Дагудине! '**) ДагудинЂ удари и подави Дамнна Хутмана са нћговимт, окнарима. И тако одђ тогђ вре.мена пресгане радити рудокопна у Кучаини. (Раица МилорадовЂ, старацЂ око 70 годи • на. ириповћдао вдноме прав. рудару.)

Ш 58 ' @ г. 'Н"* Г В> в а г р о б "б свомђ лгобезномт. другу , ДНЧНОМ1 и ревностномг Србину, & Ф Ј2 «8 ® & Ш а сб 82 ^ ® ® Ж Њ. ннувшемт. 14-гт> Септембра 1648. у Ос^ку, П0САД10 АЛККСАНДЕРЂ СЕДЛАРЕВИћЂ, Парохт. ТенБгкји Свого нагг аду всакт. доброд&телнми, воде С1>1И жи нтј , обоаполт. мннтса внд^ги — — —

— — Д а Р а ми Музт> веднкт. Ца ј Л ио во.ш, Т в1, в' награду, В ћ сонит, б^агороднмхЂ, н славнБ1Х1> внпде ! 14 у ш н ц к 1 и. Тихо готр-:> обав^ла Магиа ГЈСга н <;блакт> , Лгобко зоре лице сврв!ла Раногв сунца прнв1и зраКЂ ; Нит' милина росна врила НЉжно цв+.ће уиркпила : Оно тужно клонуло ! *") Окиа сребрногт. цара постов све вднако , кон саиБ саич. собомт. силаз10 н мов рударска прмм^чнши пранш. **) Манул^, чини ми се да в у оно време кодђ нашегт. народа означавао Бога чувара богатства рударсвоп ? ***) ?

Нити зеФирт. лакш блажи Кодт. Осћка проетран"Б круг!> ; Нити славуи пћсмом!. дражи Л 1обкохладнБШ зелент> лугљ ; Биртрми изворт> не жубори , Да забаву срцу твори : Све жалостнБШ дав внд-б !

Што м-ћсеца тужно плови На западу бл -ћдБ1И лики ; Што ми чусгва сва готови Уздисаго дати ев-Б ; Што ми знона тужно звоне Те ми очи оузе роне ? Узрокљ томе мора 6б1т' !

Гле садт> I таине ове вину НрежалостнБ1и лвлд гласЂ, Да лгобимо чедо миву Ст> овогт> звћта оваи часБ ! Коистантине, уинин криве, И ревностнБш Србск1и свше ! Зарт> Тб 1 в^ћчво идчезну ? Ах' немила судбо св-ћта! Зашг' живота милбш дан1> , И младости цв-ћтна л1.та, Вкчне ноћи поври савт. ; И гробница она пуста Вћрногт. друга, сладка уста и умилнБш ока взорг ?

Ос4кт>, Загребт, и Карловце Нлћнпша му умнБ1и дарт> ; Родт> му позна добро срце И у н ћму отмћнт, жар% ! Мргво сада, ладно тћло, Зове тужно на оп-ћло; 6рт> с' на далБНБ1и спреиа пјтб.

Срб^ко око сузе рони , Да т' ублажи отудент, гробт,; ДобродћтелБ твоа гони ашу жалостБ, тугу, скорбБ: Иеплачнте внш 'о,зели, Сноменг \уша само жели Да онт> роду вћравБ б н