Подунавка Земун

I

Оваи листт. излази сваке Субоге, ацена му е на годину 4 Форинта, на полу године 2 Форинта ср. безт. поштарине; поштанска такса износи на 6 несецШ 30 кр. ср. Пренумерирати се може у Аустрш кодт, сваке поште или познати наши скупители или управо кодх издаватела у плаћенимг писмама, а у Кнежевшш Срб1е у главноВ кнвижари Велимира Валожића у Београду. За огласе плаћа се за редг 3 кр. ср.

Тестаментх. (Преводг) Иевагоћи и звиждукагоћи сеђагае едно после подне об }'ћар 'Б Карлт. на својоИ троиогои етолицм; брзо му е посао изђ руке излазш. Али се е онг и предао бно за посломђ своимђ своиски тако, да е милина бвЈла гледати га, како весело Ш16 и куцагоћи чекићемг посао свои дотеруе; тект> кадикадЂ е крозг чиста окна маленога прозора свога прелетагоћш погледг на сокакг и на мимопролазеће управлно. Могло е око четирт. сата бнти, кад г в е онђ сусђда свога, сапунара Фрндрнха, кои е управо спроћу 1гћга обв1тавао, брзвтмђ кораномЂ изђ куће изишавша и преко сокака кђ н4му упутивша се, опазјо. „Но, шта ће опетЂ садЂ бнти!" рекне у себи, „баба му е јоштђ болестна; она ће га заиста горко да иапати. Чини ми се, ево га оваио управо кђ мени." БледЂ и смућепЂ уђе Фридрихг у собицу обућарову тако, да га е ова0 зачуђено запитао: „Шта ти е? Тн изгледашЂ садг, башг као преступникЂ, комг самртну пресуду чмтаго; шта тн е, да тм ние Маргарета — а „Умрла е V изиемоглнмЂ гласомЂ пресече му сапунарЂ речв „Умрла е дакле! па шта си се тако покупБЈо. Благодари Богу, што е едномЂ већг и себе и тебе избавила! Или ти е одиста башЂ ррло жао за нбомђ ?" „Што се жалости за мојомђ сада покоиноиђ МаргаретомЂ тиче, тн знашг, да

ћу а у станго бнти нго надвладати, али —г али — и „Но, па шта е? Слободно говори, та мн смо овде сами V„Тн знашг," поведе Фридрихг речБ, почемг неколико минута у ћутанго протекоше, „ти знашг, да е наше иман^ скоро цело собственоств мое жене л самБ е з .6 огђ тога п узео — она ме е увекЂ обнадеждавала , да ће тестамептЂ у мого ползу направити, особито одкако се поболела; а ето сада пре по сата умре, а тестамента ни одђ корова, па ћу садг на мого велику жалостБ морати гледати, како ће насл-ћдници са смешмЂ, кои су и тако већЂ по себи богати лгоди, иманћ мое да де1е; мени пркЂ наивише да остане кућа, и то ако се посао добро сврши." „Зна ли шштђ ко, да е она умрла? л размишлнвагоћи запнта обућарЂ. „Незна" бндше одговорЂ, „осимђ мене и тебе нико више; она и сада шштђ лежи у кревету, каошто е лежала; у кући немамо никога; л^Јзкарг долази само изг готра, и данасг ми башг каза, да смртБ шштг ние близу. Л самБ истина, што е годг новаца бнло, на страну спремш, али на несрећу мого, и нби садг башг у готовини нема млого." „Добро, него сг осталммг добрама," продужи Карлг, „неможе тако бнги, а ни сг облигашама; оне су кодг суда у протоколЂ заведене — твол е Маргарета предосторожна бмла. Мора се дакле гледати, да се садЂ томе на друпи начинЂ помогне!" „бстђ, ал' како? Можеш' ли тн садЂ шо, коа е већг умрла, оживити, да тестаментг направи. и дц мене наслђдникомг ушнн ?-'