Подунавка Земун

260

него треба и о будућности побринути се. Будућностб се состои у постоанству и труду. „Место советника и иншпектора Херцегови подбски добара упраздн4но е. Ишти га: обрати се непосредствено кг министру, одт. кога оно зависи, барону ГросенштаИну . . . — Ето ти га! викне Фридрихг: — а данасг сио се ми као на несрећу готово посвађали! „Ако онг почне околишити и представлати неке немогућности, л ти шил^ћмг у тоК кутш Ама&лио, кон ће му показати да то ше у резону." Фридрихт. брже отвори кутпо и ту нађе прстенг, кои му е већг бћ!0 познатг. На камену су бв!ли изрезани они исти знаци и писмена, кои су 6б1ли и на н:ћговимг амавл^ама. „Ако тб ! пустишг изг руку таи прстенг или га изгубишг, ти си погинуо. Не даИ га Гросенштаину у руке, него му га само изнеси да види. Настааваи, прети, кажи му да тв1 ниеи самг, да тб ! имашг Јоштг и другн средства, и немои излазити изг кабинета н^говогг другч^е осимг сг декретомг на место инспектора и советника — у џепу. Кадг изи!)ешг одг министра поитаВ у дворг, састани се сг кућевнимг секретаромг Херцеговимг, покажи му декретг, и кажи да си радг благодарити Херцогу на великомг излазку, замоли га да онг и твое име запише и да напредг нви ШговоН Светлости. „Ово е необходпмо нуждно све уготру да се сврши, после ће 6б 1 ти доцне. Ако успћшг добићешг одг мене дала наставлена. Надав се на твога друга." „Мепз сопзсја гесИ" „Ово писмо баци у ватру." Ово писмо сбуни Фридриха као изненаднБШ гроМ0ВНБ16 ударг.

— Како заповедате, да авимг за васг јг &говомг превосходитеству ? запита секретарг министра. — Баронг Фридрихг Наибержкш. Секретарг уђе у кабинетг; и за часг се врати. — Нћгово превосходителство садг е у послу.. . Неможе васг примити у оваВ парг. Ако имате врлш г. бароне одкрити ми узрокг ваше посћте; то ћу имати честБ известити васг кадг васг може примити Нћгово превосходителство. — Опростите, прекине набусито Фридрихг а самБ дошо проговорити са г. министромг о важнимг д1;лима, кол одлагана ни навман1з ие трпе. Мени е нуждио да му рекнемг само две речи. Ако имате волго авите тако Нћговомг превосходителству. Међутимг гледаите да му авите да се ове ствари тичу н^ћгове лично©ти.

Секретарг се поклони, и после едногг минута уведе Фридриха у кабинетг министра. Гросенштаинг одма позна младога човека. На лицу н4говомг покаже се гнћвг и незадоволБство. Онг му се приближи сг гордимг изгледомг. — Кое добро, Господине? — Л 6 б 1 желш проговорити сг вама насамо две, три речи, господине Бароне, ладнокрвно одговори Фридрихг, и небрежлБиво седне настолицу, коа стааше поредг астала. — Бернеле, рекне баронг секретару: — мало часг а ћу васг звати. — Изволите, а васг слушамг, рекне онг Фридриху како изиђе секретарг. — Ево у чему е стварБ господине Бароне, н самБ дозпао да е упразднћно место советника и инспектора Херцегови полбски добара, и дош'о самБ да васг замолимг да вб ! представите Нћговои Светлости да самБ п на то место опредћленг. Баронг се тако збуни овомг неочекиваномг молбомг да се чисто тргне иатрагг. — В б 1 се шалите, Господине, . . . рекне онг. .. — Ни наиманћ, господинг Бароне, прекине му речБ Фридрихг сг пређашнБомг ладнокрвности: — а иштемг одг васг то место, и уверенг самв да ће те ми га вбт дати, кадг вамг покажемг моа права на получен г ћ истогг. Ваша права? . . . у тимг годинама? . . . — Ево ш! наново му прекине речв Фридрихг, скидагоћп рукавицу и показугоћи му прстенг на прсту са надписомг. Страшно се наеданпутг ФизЈоном1а министра измени. Онг поплаветни; очи нЂгове хтедоше искочити изг главе при погледу на онаи прстенг, кои га очараваше као глава медузина. Онг се сбуни и падне на столицу. Фридрихг се и самг уплаши одг дћиств1Н свое амајше. Но скоро за секундг Гросенштаинг скочи. — Прстенг . . . рекне опг загушенимг гласомг: — таи прстенг! . . . шта онђ значи? . . . — Умирите се господине Бароне, одговори Фридрихг сг ироническимг спокоиствомг: — оваК прстеиг значи: да ћу а добити место советни1ка, и да ћете га Вћ1 мени дати и то е све! . . . Баронг се сасвимг изгуби. Онг се малко устави и почеше се рукомг по челу. За тимг управи на Фридриха мале и проницателне свое очице, испун-ћне такве угрозе и ненависти да се младБш човекг уплаши. Но онг се не промени у лицу и као за одговорг баци на Барона погледг пупг презрителне ироше, обрћући међутимг прстенв на палцу. (11 [К )дујкчн1> с.ч-ћдуе.)

Боп» све може јчиоитп. [Продужен'ћ.]

Мирко оде сг окићеномг децомг пбино И матери. Баба Марта бБоа е у соби, асталг поставлала. Мирко е запита за оиу госну, кон му се сасвимг необична видила, и кое жалостно станћ ние се могло одг

нћга сакрити. „Да," тако рече Марта, „кадгодг се сетимг н-ћ, немогу се задржати да се не заплачемг; доста самБ се редШ сита наплакала на нго гледећи. Одг тутора нћногг наговорена и готово приморана,