Подунавка Земун

ЛПСТЂ 34 ЗАБАВУ II Н1УКУ.

133

Кадг то изговори изтрчи узт> басамаке горе и повуче за звонце. Врата се отворе, а Амаде нестане. На два мвд^ута осветде се два пенџера на првоме спрату (кату). Албрехтт. се измакне одг гостшнице толико , да е могао

све видити. После десетг минута види сенкку одг две женске у соби, свећа се затимг угаси, а Албрехгв, ликг примамлгогоћегг оногђ девовчета у срцу носећи, отиде у свое обигалиште. (Продужи 'ће се.)

Ннспа о нрнродн н пештнпи.

1. Природа и човечество. „Шта ће 10штг наипосле одђ овога бмти ? Неће ли лорати — тако пмтате, Прјателго — сђ особитимг разпространаван4мг естествослолногг знана и радиности у наше доба наступити постепено упадан4 у наисуровји матер1нлизамг, падан^ћ човечјегг достоинства на берзи живота? Кадг човекг, по овладавшемг мн1;шго о природи, нје ништа друго, већг створенћ природе; кадг у себи ничега нема, на чему небм морао природи благодарити; кадг су сва она н4гова дивна и чудна д&ла, у н-ћговомг стваранго одкривена, само снимци (коте) сг природе; кадг е, едномг речи, цела вештине и радиности повестница, само цветг природе, па ако ће бнти и наилешшв: — где е онда она хвал-ћна свобода духа, коа насг е досадг тако поносно узвишавала, кадг е по гвозденои нужди природнога поредка све тако морало доћи, као што е дошло? Где смо себе као господаре сматрали, ту смо бнли само слуге природе, слаба дечица у сгалцу, изсмеавана невидимимг бауцима, деца у училишту, К010и учителћ у писанго самг руку води, те да се сг мислима теше, као да су она сама оне лепе черте направила! Шта ће наппосле одг овога бити — пнтате и по другипутг — кадг се човеку јоштг поверен'& у н4гово внше порекло одузело буде, пошто га као „дворукогг" маимунима, слепнмг мишевима, псима и мачкама предпоставе ; кадг шштг у народг продре Линеово изречеие, кои вели: Н нисамк шштг никаквогг знака могао наћи, коимг бн се човекг одг маимуна разлпковао? Вама се чини мн-ћше правовернм естествоиспнтатела много бол^ћ, кои човека несматраго ни као особитнв родЂ, ни као особитнп видђ сисара, већЂ као заступника особитогЂ царства у створенго, царства, кое се одђ царства жпвотина много впше разликуе, него царство животинд одг била и каменн. Но где [остае онда — пнтате наипосле— „храмг Светогг Духа," ако ће душа бнти само производг, само единство свго животнн сила у овомг телу? Кг чему ће насг то све одвести. Вн сте ми, Прјнтелго! прилично многа и различна пнтана предложили, и то, чини ми се, као сг некимЂ трјумфомђ , као да сте сами себи рећи хтели: Ево вамг Гордјевогг чвора у новомг мн^нјео о природи; ко ће га моћи уобште и како решити? Вн сте тиме, истина, цело разцеплен^ћ нашега доба споменули; ал' опетЂ намг ту ше нужданг ни Александровг мачг, да бн чворг пресекли; онг се врло просто дреши непредрасуднимг, на сматранго природе основанимг испнтиван^ћмг одношена природе и човечества. Но наипре да одговорпмг на ваше пнтан-ћ: кг чему ће насг то све одвестн? Н видимђ , да ваше пнтан^ћ предг очнма пма свј г не-

волго нашега доба сг шћговпмг разцеплен^ћмг; н видимг у 1гћму, да бн желили сву неволго приписати исполинскомг усавршаванго естествословне наз'ке и радиности. Но вн би нко грешили; нису о в е данашнвШ грубнЛ матерјнлизамг произвеле, већг исполинске потребе одвећг матерјнлногг рода, кое су народе натерале, да радиноств и естествословну науку несматраго нарочито као Богин-ћ, већг као млечне краве. Овимг потребама наисилше гон^ћно, наше се време као и свако, у комг су се еднострана тежена отела, о стену едностраности разбило. Половина света, рекао бн, срастла е сг парномг машиномг, а савг ши е разумг грубомг матерјомг заробл4нг. Страстно посличен^ћ сасвимг е уништило ону лепу меру д-ћлателности, кого по нужди изискуе хармоничнми животг. Наравно морало е сг тимг изчезнути и оно лепо хармонично разположен4 душе, кое племенито единство (ЕшћеИ) у промени уживанн, чистоту и непомешаноств раздвоеномг и разцеп.гћномг предпоставлп. Место да се за лепомг садржнномг тежило, коа лепу Форму као саму одг себе ствара, придржавале су се државе, црква, вештине и т. д. грубе Форме и тако е дабогме дошло, да е наше доба могло свон позоришта и концерте неприродно нагрдити, поредг сразмерне симФоше Бетовна безумно беснило галопаде, поредг идеалногг Шилера у истомг позоришту будалу, обсенара и Херкула слушати и гледати, и тнме наиасше доказати, да е вештина сг н^ћне висине пала, и одг Богин4 наложница постала. Но кадг бн ово разпространенго радиности и сг нвомг тврдо скопчаноИ естествословнои науци приписали, онда бн значило, да сасвимг наопако познаемо сву високу суштину и едне и друге. Ни еднои ни другоИ ше нуждно, да се натрагг врати, већг да се сг чувствомг и духомг дал1> развш. РадиностБ жели да буде великш духова бродг, кои ће бнти не ц^ћлБ, већг средство, те да човечество по океану живота у наИдал^ћ духовне светове пренесе. Колико е пакг векг радт, да овав духова бродЂ у худнв: морски' разбоВника бродг претвори, нећу овде нзпнтивати. Што жели бнти радиноств, то жели, у вишемЂ, у духовномг степену, и естествословна наука, н-ћна мати. Она нежели човека понизити, већг узвиситк; она нежели сг н^ћнимг машииама Музе разтерати. већг довести; она не жели своимг анатомичнимг ножемг, своимг микроскопомг и свошмг електричномг батершмг човеч1е тело до мЛмунскогг тела понизити, ни електричномг батершмг учинити. Она га жели као идеалг створена поставити, као наивеће савршено единство вештества и духа; она желп вештество учинити духомг, а духг вештествомг. Она зна, да е цело бнће, само еданг, не понлтнн#, вечнни умг, кои се у видове воплотш и очланш, и кои вн можете као непонлтнни назвати, како вамг е вола. Вн ви-