Подунавка Земун

1> 3 •

ТРИМЕСЕЧНА ЦЕНЛ 6 1 ф. 15 к.

ИОВћШ 'ГВ5ЧЉИ. јјјјј^З-

ИЗЛДЗИ СВАНЕ СУББОТК У БЕЧЕ.

11657.

13 невеста ее гдеецбјчг «. (Продужеи^.)

У соби иензшнираногЂцрквеннна напише неколико ре410 свошв лгобезнои; Бархонг се обрече додати јоп ш. Застане мало Албрехтг на иенџеру, нје мого никако да се склони, да кукавно оно девоиче остави у рукама н4ногт> крвоиилца, кои ће и само се зна друго шго изуметн , само да свого волго и намеру изврши. У писмици оногЈ светуе ши да бежи. Постане ли она само н^ћгова супруга, то онђ свакн! путг може парницу повести са туторомг. „Вћ1 мени неби манЉ милји бши, па бапп> да ништа и нигди ипкогб на свегу нез г з'имате!" сг тимђ е заврпио писмицу. У томг дође иелаи интовђ предг кућу. Дворишица скочи и отвори вратоца. Изг интова изпђе господинг Функалг, онаи што е ран'ћнг у Шпаи. У лицу е бмо као да е изг зем.гћ ископанг, осланно се на дворишицу, кои га полако и смотрено одведе узг басамаке. „Познаете л' тога?" запита Албрехтг, у комг се крвБ наново узмути, ако и есте лгобависупариикг н-ћговг тако изгледао, у каквогг се младо девоиче нема у што загледати. „То е некш странацг, кои е шшг пре четрнаестг дана гроФа по'од!0," прогунђори Бархонг. „Дошао е у вече, а сутра опетг рано е отишао." „Више што незнате о н-ћму?" „Незнамг!" одговори црквеннкг. Албрехту се сатг и само иокаже, што е оно Функала у Шпаи у еданг ма нестало бмло. Побожнвп! онаи човекг долаз10 е у Аахенг, где е одг гроФа добвш приметбе о албрехтовоМ првоИ женитби са Катариномг а по сво-З прилици и уиутство, да опаснога у лгобави надметача се би сг врата скине. Како е пакг она вражка арт у кнбижицу могла доспети? Ако кћи шумарова, кое рукописг онг е добро позна, заиста буде шштг у животу? Онда ништа друго неможе се мислити, него да е она сг грофомг у договору. Али, пнтао е онг дал^ћ самога себе, одку^дг бБ1 из-

даица онаи гуторг могао 1ошг напредг знати да ћу се а кадгодг са Амалшмг иозиати? „Господине Бархоне, - ' започе онв уеданнугг нзг са ои дубоки мислји као иза сна тргнувши се, „добарг поклонг добмћете ако одма садг овогг минута то иисамце буде у ама.линимг рукама, ако на гроФа узпазите. и све штогодг се догоди авите мп. Побринте се о томе, да млада господична неоде, а да се самномг наипре непоразговори. Несмећите сг ума да самк н богатг, врло богатг!" Баци предг оногг дугаИлш свого кесу, па од'ити натрагг у варошв. „Страшћу госиодина барона валн се иолзовати!" помисли Бархонг, докг е иотежку кесу, осмегоћи се, на руци премеравао. „Залгоб.тћни су милостиви, кадг се ради о ономг да се лгобезнице за рукомг доведу. Она тврдица гроФг маторг е; садг докг оде, мое га очи неће вшпе никадг видити. А ко ми може у томг замерити, што и себи нове муштерје тражимг? Господине бароне вБ1 сте издашанг и богатг човекг, то дакле ва.тн васг добро послужити." Бархонг оде узг басамаке горе, да писмицу дода Амалш. Албрехтг е дотле огишао у обиталиште. Задуванг као да е лађу вукао, уђе у собу. Данне мало дугаомг. па онда зовне слугу. Мирко ГФрпцг) бмо е човекг може 6 б 1ти одг четрестг година, рођенг е на бароновимг добрима, и служш е свога господина верно и поштено. Бароиг се на н4га у свачемг осланло, и поверавао му се, па до оногг тренутка те имао шта на н^ћга потужити се, нити дато му поверен^ одузети. „6стеливБ1 болестни, драпИ господине?" запвиа онг снуждено и забринуто. „Зашто?" „Нешто сте пребледили, очи вамг се замутиле — мора бнги да се догодило што, што н!е обично." „Може бБпи!" рече Албрехтг. ,.Седн тамо на ту сто-