Подунавка Земун

162

ПОДУН4ПК4.

Јицу, па да ми одговоришг на свашта што те а упитаиг. Све праву и чисту истнну да ми кажешг, и да се небоишг да ћешг ме озлоедити сг тимг, што ћешг ми истнну у очи рећи. Ако изг кога бшо узрока и навман-б што одг иене затаишг, имаћу на тебе злу волго." Слуга се учини и невештг томе што е баронг тако узкишо. Посади се на столицу, на кок> му в прстомг показано. „Мирко," започне Албрехтг, „сети се оногг негдашн4гг времена, кадг си ти мо&гласоноша бно до куће шумарове у Хаерсвплу —" „Кадг сте ме сг писмама » порукама кукавноВ Катарини слали ?" запмта Мирко нешто Ј 'итрено. Па онда потишимг речма придода: „онога времена н се 10шг тако добро опомин^ћмг, каогодг да то ше пре него гоче бшо. Кз г кавна Катарина!" уздане онг. „Немогу е никадг прежалити!" прогунђори крозг зубе. „Па ко е кривг н&шЛ несрећи ?" запита Албрехтг. „Ко е наврати, да о момг владанго крив о мисли ? Ко 108 усели у главу да о мени сумнн ? Ко отцу моме уврти у мозакг коекакве будаласте мисли, те самв морао одг н^ћга крити мое тавно венчан^, ако нвсамв радг био да н^ћговг гн4вг и н^ћгово проклетство на себе навучемг?" „Нико друпв, до Просперг!" промрмла Мирко. Она црна калуђерштина самг е кривг у целоВ тов несрећи. Кадг сте вн по заповести вашегг господина отца одпутовали у Бечг, где сте се готово по године задржали, а самв онда калуђера оногг често виђао у усамл4нов кући шумаровов. Подг тимг изговоромг кобенги да Катарину ублажуе и теши, бивао е сг нвоме на само — н самв преслушнуо еданпутг пза ладника. Чуемг нго где башг гласно плаче и крозг плачг говори: „,,а самв н^гова жена, л немогу веровати, да е онг мене оставш!"" И само се дае мислити, шта е онг нвоВ морао пре тШ реч10 говорити." „То си ти мени већг причао, Мирко! Садг приповеди ми све поредомг како е утекла — то самв радг данасг Јоштг еданпутг саслушати, морамг саслушати, па да после самБ у себи разсујјен^ имати могу." „Заповедили сте ми да имамг позорг на Катарину докг сте вн у путу и у послу. По заповести то8 владао самв се н точно, и у шумаровов кући сваиб данг у послу самв се нашао. ДрапЛ господине, Катарина како види мене све шВ е жалш бнвало, све е блеђа долазила, одг оне н^не пређаппгћ веселости ше ни трага бнло, него ћутећи и дрмећи вукла се текг овамо-онамо. Прикучимг се еданпутг а нбо И и тео самв е поублажити поздравомг одг васг ако и нисамв никаквогг добш." „Дакле одг сви мои писама ни едно Н1е дошло у твое руке?" „Ни цигло, господине бароне." „Казув дал4!" „Прикучимг се дакле Катарини башг кадг е она замишл^но седила подг ладникомг, где сте вн сг нвоме често разговоре водили. Кадг угледа мене, трже се као да тв у еданг ма' нешто бн — па онда заценн се одг плача. Сг тугомг на срцу изкажемг т0 одг мене измишл^нна поздравг. „„Могу ли а то веровати?"" заанта она а сузе

Јо8 Л1К> низг образе. Верувте ми млада господична Катарина! реко н, ерг онда нисамв шшг знао да е она већг ваша госпон. „„Лажешг! лажешг!"" упаде ми она у речв као да нје у своЛ памети. „,,А ако и говоришг истину, С г тимг онг мене само залуђуе, да н ћутимг и н^га лвно необтужимг! Но тога нема се боаги,"" придода осмеугоћи се, кои е смев крвв у мени смрзавао. „„Свештеникг е одавно умрго, кои насг е таВно венчао - - али не, кадг бн башг и сведочанства имала, опетг л небн противу н^ћга устала. Може онг слободно венчати се са свошмг богатомг господпчномг, кого му е отацг изабрао, л нећу јошг дуго живити!"" — Оде изподг ладника, а а се нисамБ смео усудити да 109 шшг што рекнемг. 1ето прође, дође есенв а васг тшг небн. Служителви по двору причаше обистомг, да ћете се вн у Бечу оженити. На то одемг п опетг у еданг данг шумаровов кући. Кадг се прикучимг башти, видимг Катарину. Ахг, господине бароне, уплашт самв се кадг самБ е видт, ни наликг нт бша на ону Катарину. У лицу е бнла бледа и мршава, погле'ди велики' н^ћнц очш —" „Остави се тогг описиванн!" прекине му речв Албрехтг. „Преповеди како е побегла — путовала у Бечг!" Мирко е извадт бно свого мараму и брисао себи сузе. „Чимг ме е угледала Катарпна," продужи онг нешто дирнутг дал%, „а она зграби мене за руку и одведе ме подг ладникг. Затимг догодило се оно што самБ вамг одпре више пута приповедао. „„Ако тн нећешг самномг у Бечг ићи, и одо сама!"" говорила е у неволви. Молбама н&нимг нисамБ могао дал4 противити се, кадг паде па колена мон грлити стаде. Она е госпоа твога господина, помислимг у себи, па ако е н$му одведешг, учинићешг свого дужностБ; морашг се о нбо 8 бринути а чувати е па зато несмешг е пустити да оде сама. Тврдо дакле уговориио да сутра пођемо, ерг л мого' разумети да Катарини нт до дал-ћгг одлаганл. И самг сл}'чав нешЛ буде ми у том' на руцн, ерг кадг се у дворг вратииг, кажу ми, да н сутра иаамг ићи у Бечг моме господину, кои ће оданде да пропутуе по Тал1ннско0. У сунчевг рођаЛ н самв бно спремл4нг кодг куће шумарове. Катарина е већг чекала пе, носећи нешв малнб завезакг. Она е потавно изг куће изкрала се, и, као што ми е казивала, отцу писмо оставила, у коме му авлл кудг е отишла. Око подне изиђемо на великШ друмг. Погодимг една кола и тако смо путовали до ноћи. Ка,тарина нт имала никако мира; пре нег' што се разсвануло кренули смо се већг на путг. Ахг, господине бароне, како се кукавно оно створен-ћ напатило ! Нитг е што ела нн пила, него некомг страшномг тугомг мучена, непрестано е само навалвивала, да се што брже путуе. Кажемг 1ов да се еданг данг одморимо , ерг самв познао да е башг об^истомг болестна — бадава, претила е да ће сама ићи ако е а нећу пратити. Бнло намг е тшг еданг данг путовапа до Беча, а она се тако поболе да самв морао сг нБоме свратити се у еданг манастирг, кога побожне калуђерице, као што ми казиваше, само око болестника устаго и негуго Ш. Нико незапнта одакле е Катарина и шта е она — видише н4не муке и примише се н^ као да су е родиле. Н заостанемг у еднов крчми, кол е онде близу бн-