Подунавка Земун

И ВМ'П«М"Г«1 Е9 ГЈИЈЈЈ Г». (Свршетакг.)

VII. Д а н 1) с в а д 6 е. Нагло и безг одмора нутугоНи, бароиг е за толино времена стиго у Минхенг, да е држао да е пре Амад1е онде дошао. У означенои нбои гостхониди даде наибол-ћ собе спремити, у коб ће гослодична доћи. Албрехтг е у Минхену имао свои лгодШ, обпђе ш и понови старо познанство само да лакше подиоси ону нестрплвивостБ, што е два дуга дана узалудг чекао да му дође лгобезница. Трећш дант. добБ1е сг поште писмо. Било е одђ АмалЈе. Пише му да има за што боати се, да гроФг за нбомђ неиде у потеру, на да за бол4 налази да се н несвраћа у Минхенг, кадг она н4говг дворг лако може наћи, ерг ши е онг често о н4му причао. Лпсмо е завршено са увераван-ђмг вечите лгобави. II само се каже да Албрехтг ша дуго оклевао, но одма одпутовао. ТрећШ данг угледп куле старогг, романтичногг двора. Свирка поштанска орила се весело прекрасномг долиномг, кашн буде отворена, и кола етану кодг великБ1 одг камена басамака. Служителш, кои га весело ириме бнли су већг у годпнама; ерг оиг за дееетг годииа нје двору долаз1о. Управителв е 6 бш старацг седг као овца, а домоводкина стара една дебела баба. „А где е Мпрко, мов синовацг?" запита она дачуђено кадг види да нема слуге, „И онг ће ово дана доћи, маика блисаво! Збогг мои неки поелова заостао е у путу." УправителБ прјателкски прекоре свога господина, што е тако изненада дошао, па ниеу се спремили да га дочекаго. Албрехтг смести се едну собу, изг кое кр^зг пенџерг на погледу му е 6 бјо главнии дрз 7 мг , коимг ее у дворг ишло. Мало само поодмори се, па онда нареди да епреме дочекг за н4гову супругу, и то подг тимг именомг, да е то за н-ћга, што ће се дуже времена онде у шору бавити. Три дана провео е одг иапвећегг немира

мученг, а ни ту Мирка ни Амалје. ЧетвртБ1И данг запБпа двороуправителн за шумара Цирлаина. „Живг е шшг, милостивбиг господине!" одговори му онаи. „Нравителство мј г ш'е тело одузетн службу, ако и еете остарш и онемоћао. Два ловачка калФе одталнваго н^гову д^жностб , па иде све добро. Снажиогг тогг човека пре времена постара туга за нЉговомг ћерго, кое нестаде као да е у землго пропала. Запвпа ли га ко за нго, а онг тужно мане свошмг ћелавомг главомг велећи: моа е Катарина мртва! ПроЈ/те е се, прођите, придодао бм онг обично ) рукомг одмаугоћи ■— добро е, кадг е и тако прошла!" „Па ништа внше те се зарг о нбогт могло дознати?" запмта баронг нешто мрдагоћи гласомг. „Нпшта више, милостшзии госнодине! разносе се о нбо И одг уста до уста чудновате ствари — да е она сама себи смртБ задала." Баропг прекине разговорг. То што му е двороуправителв испричао, у нечемг га е ожалостило, а у нечемг и обрадовало. Што е злосрећна Катарина умрла н1е могао самога себе корети, ерг да 6 бг н^му чеетв сачувао и нго смирјо, сг НБОме се таино венчао. Да бм сва сз'мнн на страну отпшла, после два дана дође Мирко и преда своме господнну ппсмено дато му у манастиру. Садг му ништа више Н16 требало до само Ама.пн, па да буде сасвпмг срећанг. Самоћа п м}'чеће га чекан-ћ страсгв н^Бгову довели су готово до лудила; илнду узрока изналазш е, коима е правдао што е изостала, али лудовагБ у лгобави, кое се мало по мало у зловолбство преокрене, све е одбацало. бдно готро стано е на отвореномг пенџеру. Поштанска нека кола идоше сг брежулвка. Уздрктано гледао е Албрехтг у та полако пдућа кола, коа умакоше крозг кашго. в Ето е, милостивии гоеподнне!" повиче Мирко, кои е нагло ушао унутра.