Подунавка Земун

Иодунавка излази сваке СуЛпте у вече, и вошта за целу годину 5 Фр. ср. за полу 2 ф . 30 кр., на три месеца 1 ф .15 кр. безт. поштариие сх поштарииоиг 1 ф . више.

У Земуну 15. Фебруара.

Предброити ее може кодг сваке ц. к. поште. Изт. внутрености Србие нека изволе у плаћенимг писмама сч, новцима на кнБИЈкару Гпсп. В. Валожића обратити се.

11559$.

Р ј ;■; а. Ов ружо мила, Ружнце моа, III го тако вене Лепота твон? Зарг тебе, иила, Роса нероси, Да ии те мома За Фесакг носи? Или те онце Устрели жарко, Што ш.име светли Сунашце лрко? Ахт., душо драга, НепитаВ мене, Шго мое лице Млађано вене. Сунце ми С1н, Роса ме роси: Ал' немамг драгог' Кои да ме носи! Коа б' ме драга Носила, лдна, Нго ми садг крје Землвица ладна! Кои б' се драги Д ичјо мноме, ТаИ сада лежи У гробу с' нћоме!

I. И.

Страшна ■> о В> ■>. Посрбјо II. Бибићг, парохг. Прилично широиг просторг, са неколико чбунова, и цветни леа, украшенг са уметномг ункомг, на коши се еданг одг летава кшскг доста вешто склошо, окруженг зндовима суседни кућа, све то — у суседству едне ираздне авдје, и едногг суморногг изгледа хотела улице Шерш-Миди, или друге какве, близу иалате Луксенбуржке у Паризу — зове се тамо башта ији иесто д веселена за неко число млади женс!>н, кое Госпоа Балзамина воспитава.

Госпон Балзамина бша е — као обично све н-ћне другарице — некадг едногг храброгг ОФицира супруга. Племенитнв мз т жг н^ћнг Н1в до маршала, па ни до бригаде-генерала дотерао, а већг онаи светг са онимг нроменуо, пре него што су заслуге н^гове достовно награђене биле. И будући да е удовици н^ћговов на тав начинг пензјн врло скромна бнла, то се она морала другимг начиномг за себе старати. Отвори дакле пензјонатг илнти воснитагелнии заводг, за одрастне девоИке отмени породица. Н1>нг е трудг усп^ћхомг увенчанг био. Чнсло питомица нћни износило е увекг тридесетг до четрдесетг лица, понаивише изг благородни кућа, неколико само би.те су кћери богати грађана. Кућа Г. Балзамине била е за питомице н^ћне, као нека предуготонничка школа за скору самосталноств. Отиошенћ ннино кг госпои Балзамини бшше прштелБско: строго поступан+1 сг младнмг девоикама, кое су на прагу брака, на прагу незавпсимости стонле, већг |пе у реду било; зато су све воспитателницу свого срдечно лгобиле, и нћнг рођенн данг бБ1лше праздникг, и данг веселп за целу кућу, тако, да су се обично таи данг ревениле, и у описанои башти у к1оску за честБ тога дана частиле. Тако су опетг едномг при запари паризкогг летногг вечера скупа у башти при асталу седиле, на комг су бнла два почестна места намештена, одликована цветнимг венцима. Госпон Балзамина, и лепа Корина, дика и поносг пензјоната, заузеле су та места, ерг су едногг и истогг дана угледале обадве оваи светг, сг томг само разлииомг, што е Госпон Балзамина већг четрдесетг пута таи данг доживила, а Корина само осамнаестг. Корина бинше чудноватни цветг, ни народн^ћ гатке о нилама нису у станго бше што лепше приповедитн. Ради баДне силе лепоте н4не, она се силомг као каква царица другарицама своимг намећала. Свака желн н1;на бкшше заповестБ, али никадг ше тако што желила, што б»л гордости н1)Нои упггрбг нанело. Ко ( 1Ина е одг нарави гор^а бша , а не шго се тако навикла. Она као да е изг какве аристонрагичке матерје

створена била. Таима, коЈомг е рођен-ћ нћно застрто бшо, као да е ночитан'ћ, кое су проче питоиице према нбо Д имале, јоштг умножавала. Горда Марквиза одг Сент-Тропецг, кол се Корине, као кћери неке далеко у сиромаштву умерше рођаке прнмпла, значила е уобшге, гди се годб о нбо Д речБ повела, за нешто више, нежели за помаИку Коринину. Она се брижлБиво о нбо В старала, у детинству е у свомг крилу тако рећи одранила, одг неколнко година сг НБОмг се разстала, да би се у ГЈаризу савршено изобразила; али н1в пропуштала свака три месеца дупД путг до Париза учинити, свогб лгобимца поодити, загрлити, и богато обдариги, »за будућји животг веће 100 надежде улпвати. Корина сама у себи нје другчје држала, него да ће го кадгодг Марквиза сг речма: „В самБ твоа рођена мати," кг срдцу свомг пригрлити. Какогодг што често човекг неке слутн^ћ има — кое се кадгодг догоде, но чешће не - тако е и Корина одг некогг времена себи у главу увртила, да ћеду се са осамнаестимг рођенн даномг све таине, што се рођенн нћмогг тиче, одкрити. Помаика н-ћна пропуштала ш'е, питомицу свого на данг рођенн нћногг са срдачнпмг честитанћмг, и пунимг рукама поодити. Пре едне године пустила јои е ове знатне за нго речи у уши: „До године, срдцемое, бнћу можда у станго, штогодг важно ти саобштити, чему г се ти и ненадашг." И Корина крЈгоћи у срдцу своме оно, што е одавна слутила, само се поклони, иасмеши и ућути. Али е одг оно доба свамИ тренутакг нестрпелкиво бролла, и често е пожелила, кадг би ову дугу годпну прискочити могла, да што брже оно дозна, што е по свомг мн^ћшго већг одавно знала. М .шдостб , кадг очекуе да ЈоВ се жела каква иснуни, едну годину ни на умг неузима, то 100 е толико као потура у руци едногг разпикуће. Али нема на свету тврдоглавјегг друга одг календара , види се да су га сувопарни, седи звездоиспитателБи створнли, < рг ни наВман -ћ галантерје у себи немн. Онг само оно допушта, што башг одрећи неможе, и неће едноД лепотици за лгобавБ нн едаиг данг изг годпне да аз-