Подунавка Земун

ЛВ8С"В"Љ 31 34Б.4В1У П В8.1УКУ.

93

трашн-ђгг побуђенд и страхопочитанд, боећи се гн-ћва богона. Сматрало бн се за преступлен1в, кадг бм ко маслиноно дрво на ватру метуо; оно ше се спалћивнло башг ни као жертва на олтару богова. Кадг су Атинани Епименида изг Крете позвали, да Солону у сачиннвашо закона, ради новогг уређенн државе, помогне. обећавали су му после свршеногг дћла богагу награду а сувншг и наИвећу честв } г казати; али онг е све одбјо и захтепао е само едну гранчицу свете маслине изг храма богшгћ Палас-Атене. Овимг Ј^красомг пратјо се онг у свое отечество. Тако и поб-ћдителг.п на олимпискимг играма нису за већу честБ знали, него крунисан-ћ маслиновимг венцемг. Такође при римскомг трјумфу служиле су маелинове круне; но опетг нга нје носш самг трјумФаторг , него и херолдв, кои су н^ћгову пратнш украшавали. Л» Стефановнћтб*.

Добра кћи. Густавг III. кралБ тведскш, лшећи крозг неко мало одг престолногг града не далеко лежеће село, сретне едну младу, лепу земл-ћд-ћлску девоичицу, кон воду ег едногг бунара ношаше, и заиште одг н% воде да се напге. ДевоИчнца му пружи крчагг сг водомг, са ономг безазленомг умилношћу, ст> коГомг природа свое ианкраснје производе обично украшава. Монарха е то коснз г ло, пакг 10Г1 рекне: Красна дево№чице акотн за мномг у ШтокхОлмг дођешг, то ку се н за твого срећз' побрдаиути. 0! госнодине, одговори ова, кадг бн м вашимг речма и веровати смеда, то ми опетг небн мог}'ће бнло, са тимг се ползовати. Мои е маВка сирота и болна, она етема иитого другу подпору до мене, и ништа »а овомг евету иебн ме гтренолети могло, да ши мок) помоћв укинемг. Гди е твол иати? заггита монархг. У оно8 кућици, господнне! што се онамо видв. — Густавг сиђе сг конн и отиде ег девоичицомг у ту кућицу. 0! какво позориште зд очи, кое нису вичне страдагоће човечество видитиГ Онг види прту поетелго, иа кошв едиа болна, сва укочена, стара жена, кои ни еднимг прстомг маћи се неиогаше, лежи. Ахг! б-ћдиа стара! 1 рекне ужаснутнИ влад-ћтелв, каколи си сожаленш достоина! 0! јоштг 6н више бнла, одговори болестница, да ми нје ове добре кћери, кои се сг наИвећомг брнжлмшошћу труди, мого болго олакшати ми. Богг нека го благостови ? Нћне сузе учине да се и кралв заплаче, кои едну кесицу у креветг болестнице спусти, и девоичици рекне „потруди се те ову неволвнпцу утћшиг а а ћу се побринути, да неволго азг ове куће удалимг; и тн си збогг твое доброте заслужна, да напбол-ћгг човека у кралћвству за мужа добјешг; а самв Густавг! Ово рекавши отиде кралв, безг да е одговорг дочекао, и кадг у Штокхолмг дође, одма сутра данг опред'ћ.зи тои бћднон жени, лепг ужитакг, кои е после и на кћерв прећи имао. —

Дев.

Сири.,

Дев.

Смртћ.

Дев.

СмрТк,

Д01

Сшргб.

Дев.

СмрТБ.

Дев.

С »рТ1».

Девтввчввј^а вш еиртљ. НемоИ мене, смрти мила, Тн узети у станг твоГг, 1оште ни самв ни живила, Нит' знамг ц-ћипт' живогг моб. Небрини се, девоичице, Пођи само у станг моИ, И кодг мене лепотице, Мило воде животг своВ. Прођ' се мене, смрти мила, Ти отг врлогг стана твогг; Како бн се раставила, Отг краснога врта могг? Лако ћешг тн, душо плава, Заборавит' на врг' твоб, Докг тн видишг каква слава, Украшава и вртг мои. Неће бБ1ти врло рано Преселит' се у станг твов? Мое цвеће, росомг прано, Ко ће гледат' у вртг мои? Твое цвеће з'венуло, Кое си тн садила, И све широмг угинуло, Чимг си се тн сладила! Већг далеко више ше, Краи жнвота мога еадг; Ахг, како ми срдце бје, Сад' силнје негг и кадг. Тн си већемг, мон мила, Пошла у мои вечнни станг; врг си скоро охладнила, Дожнвнт' »и нећепгк данг, Мене мапка едну има. Ко ће т-ћши/ болну нго? Она немож' са жнвима, Више стати на землго! На гробу ће ружичицу Маика твоа садити, Пакг ће у нго единицу, Свагда евок> видити. Ружица е увенула, Другу неће еадити; Дуиш ЈоГг е (ва клонула, Више немож' жишпи? Неће сада, мила мо», Него на нашг Петров-данг; Доћи ће и маика твон, У нашг мп[жшј вечннн станг! ! Цветковнћт».

Почетакљ аа®аг!|а В1©к§»ета у Туреваова. (('вршетакт..) Али е онг пмао и 10 шг едно друго , сасвнмв различитгегг, могло бн се скоро казати, противположеногг рода дМство. Одг некогг е времена турско правптелство познало већг моћв своШ сус^да, а свое незнан-ћ у тадашн^ћмг свомг станго, да пстнма противстане. 1ошг су скоро очазвадп, да сами себп

помоћи могу. Султанг МустаФа III. узвикнуо е: „Пропало е царство: немнслите, да ће се оно подг нами поправитп." И за наПнесрећнш догађап спремл1јнг, израз10 се Абдуламидовг везирг: „и у Азји има ладовитвг шума, гди се шоске чардацн, ладннцн, — саградити мо1у." Доцнје мало народг е цариградсшИ стару свого срећу одбацјо. Држали су, да претрплћне несреће произишле одг личне неепособности своЈД вођа, а сг надежде пуннмг очекиван^ћмг упрлп су очи свое на престолонас.гћдника Селима, комг су приписиване све честитости, кое коранг уважуе: на авнммг местима слушало се где вичу: „то е онаВ, кои ће царство у пређашнго славу опетг довести." И заиста е Селимг сват^о ту мнсао, како се попео на престолг. Надмоћје н^ћговн хрнсплнски сусћда, кое се такође у овоЛ години 1789 — недвоЈпише него икада ран!е показало, напоменуло е, да се на то учини покушен^ћ такође брже, него е игда раше бнло. Само е онг сасвнмг другчје предузео стварв, него што е шЉте н-ћговогг народа бнло. Народг е желјо, да онг предг нничарима и спа!нма, као какавг одг старн султана, на воПску иде и видпти све, да непрјнтел^ћ, по смнслу светн кнвнга п правов^рнн муселима, побћђуе. Селимг напротивг, кон е видјо основг несреће у надмашаго военн потреба и военогг увечаванк ево№ непр1нтелл, науми да наПпре оеманске воИске еа оннма упореди, како бн Ш кадг у напредикг сг болкомг поузданости опетг на боП извести могао. Да се то мора догодити, одавно се 10шг мнслило оне европеПске силе, кое су у султану, ако само онг препоне надвладатп кадарг буде, полезногг савезника имати желиле протпвг аустршске, а нарочно руске силе. А наиме, Француска е ово мн^ћше неговала. Мн нећемо овде опоминнти покушав Боневала и Тота, кои е у прагнви Францускогг посланика у Цариградг дошао; важше е, што мн у години 1785. великШ броИ Француски ОФицира подг непрестаномг платомг свога двора и сг ревности видимо, где воене поправке онаио уводе. Оии су лили Турцниа топове п учили Ш управлати сг нвима и пЈ^цати; подигнути су бнли мали обкопн, да се на пстима у нападанго и одбрани упражннваго, нове су лађе пограђене по Францускомг начину, али са задржаемг онога, шта е кодг Турака употребптелно бнло; тшђ се памти, сг каковомг е ревности окретно участвовао Капудан-паша, Гази-Хассанг, уоновреме навслав1ии муж -Б у Леванти, на свему, што е турскомг морепловству припомоћи могло. Кадг су већг з' оно време Французн на то наГшише гледали, да воену снлу руску на Црномг мору ограниче, то су построили Турцнма два градића са обе стране канала, у Килн и у Риви — као што се каже Цариградски ведети (предг стражи на конБма) —, и на самомг улазку подџгли еу батерш едну. Нвшва е намера бнла, да цела турсга вештика у грађевшш ожпвн.