Подунавка Земун

154

НОД.ТЕ1 ШК1.

„Да л' п. моО господине? „Кадг самв се с' пуга вратјо, нашао самв взсђ — удату, и садг се усуђуете 1ошгказази, да нпсте неверпи." Ове речи Александерг 6 тепагоћи и сузнимг очима изрекао. Луиза Н1в могла више свое узбуђеп'1) савладати. „Да, да!" повиче нестрпелБиво. „Госпон, ви сте заборавили, да сте супруга господина Девалда." „А кадг неби била ?" 11рн овомг помислу бно е Александерг готово безч}'вственг.' „Кадг неби ви били ... ?" повтори понераженг. „Боже моИ, кадг неби били! Но не, вм оћете само да ме изсмеете, оћете јоштг еданпутг ону силу покушати, кошмг надг моимг слабимг срдцемг владате!" Онг убрише знов сг чеда, кои увелико капаше. Лувза сажалавала е га тимг већма, што га е шштг сграстно лгобила. Осимг тога хтела е и Алекеандра у сагозг противг Конзула увући. „Садг, мон господине, шапуташе она, „кадг бн вамг казала , да е Албертина супруга Девалда, а н нисамБ удата, него да сзмб само нам^равала дотле снау Конзула представлати, докг бн момг прјателго иман-ћ прибавила." „О Боже! „Хтела самБ, да се разкалашна и радостна покажемг; али ваше ми е присудство, Алексанлре, покварило планг," рече плачући. Младни човекг н1е знао већг што да чини; свладанг лгобови простре се предг нбомт , счепа н&ну руку и обаспе полгобцима. „Ахг, Лупза," повиче, „вн сте анђео, кога лгобити, коме се као Богу молити морамг! Шта самБ з т чш11о , учишо самБ изг очаннн, што самБ васг изгубјо! Мое е срдце бшо раздерано н самБ омрзо на светг — и овде у овов самоћи, хтео самБ мои животг проводити, и нисамБ хтео више нЈедну женску видити!" Луиза одг свегг срдца уздане. „Адександре," повиче, „ви скидате тежтв геретг сг мога срдца, вн ми тјту олакшавате!" Затимг се сагне и притиснувши свое румене и пламтеће устнице на н^гово чело и облје га полгобцима. Наеданпутг отворе се врата и Конзулг, кои тражаше свого снау, з'ђе у салу. „Боже, шта е то ?" загрми крупнимг гласомг, Лгобећи се тргну. Александерг скочи. „Ше рђаво , ше рђаво !" повиче Конзулг. „Мужг греши противг закона у башти а жена овде у сали! Великш Боже, какви су то лгоди? Шта 1ошг на свету остаде? А ви, мов господине ФилозоФе, кои красну ц^лб предг очима иредпоставЈ -ћну имате , наблгодавате л' морално наставлен1е ? Лгобите л' мож' да изг саме човекоморности ?" „Стриче," повиче ЛуИза смешећи се, „стварБ е тако незнатна, да едва спомена заслужуб." „Како бн могло, моа госпон, нев^рностБ незнатна стварБ бити!" цоииче Конзулг изванг еебе.

„Лгобезнии стриче," настави Лупза шалбиво , „зарг шштг никадг нисте видили, да човекг предг ногама какове лепе жене лежи? Чудите л се томе?" „БлапИ Боже, то ли е стварБ! Госпон, зарг сте заборавили да сте удате ? Ако а момг синовцу кажемг — —" „Нећете му ништа новогг казати," рече Лупза осменувши се. „Слобода , савршена слобода иаше е знамен-ћ! Вилхелму нисамБ на досади, нје ни онг мени — на оваи начинг живићемо увекг единодушно и сложно." Конзулг склопи обе руке изнадг главе. „Какавг правацг," повиче, „каква безстидностб ! Мени се чини да овде отм^но супружество одг чистогг сребра видимг ! Моа кућа горе на све четири стране! Божс моИ, то ли е гостопримство!" Лувза нје изгубила присуство духа. „СладкШ чико," повиче, „зарг оћете одг еда да се разболете? Поштедите ваше слабо здрав.тћ !„ „0, моп главо, мон сирота главо, шта патишг! Ово продрзлБиво лице , о коме самБ добро мн&пе имао, изсменва ме!" Александерг е разумео нам1>ру младе девобчице; па е мнслјо , да е дужанг подпомоћи е. „Господинг Конзулг," рече, „то 6 доиста грозно!" ЛуИза баци на н-ћга презрителнБ1в погледг. „Господине одг Виндхаимг, вн незнате, шта говорите ! А ци. лгобезниЛ чико, кои нрави доброгг и благопристоЛногг дружства непознаете, смирите се; ерг у вашоИ непорочноИ пустинби нпшта се ше сбнло, што би васг узнемиритп могло. 'Гако ми чести! ЧекаВте само, за кратко време бнћемо напболви прЈателБи на свету. Сг Богомг, господине одг Виндхавмг! Видићемо се опетг! Чекан-к некг вамг небуде дуго!" Лувза оде у споредну собу и затвори врата за собомг. „Н се гушимг! п се давимг!" повиче Конзулг. „КакосамБ се у овоИ жени иреварш! Кадг се она садг, почемг е текг осамг дана одг н1>не свадбе протекло, сг таквимг стварма занима, а шта ће крозг годину дана бнти?" „Господинг Конзулг, то е доиста редко поведеше!" рече Александерг. „Ахг, ето васг сг вашомг човекомрзости, мов господине! да на ваше поведенје мрзите, допада ми се!" „Н самБ допуст1о, да ме ова Сирена за носгвуче. И наВвећи лгоди падали су у те ногрешке — д се стидимг, шго на себе нисамв бол-ћ пазш — али заклин^мг се вамг, моВ господине, да ћу за вашу снау увекг само оно чувство питати, кое честк предписЈ т е." „Господине, мон е снаа удата!" загрми Конзулг поцрвенивши одг гн^ћва. „Да бц вамг засведочјо, да о госпои Девалда више немислпмг, ожени ћу се са н4номг прштелБнцомг." „Шта , сг н-ћномг прЈателБНЦомг Албертнномг ? ц

„Да, пр ^ателБицомг, коа вашу снау прати." „Господине, тера л' васг ђаво? Познаете л' то лице, кое безг дал4гг одлагана за жену узети желите ?" „Мнслимг." „Ви мислите, а н кажемг вамг, да би васг мравн подишли, кадг бн оно знали, што л знамг." „В самБ се решш." „Н нетрпимг да овомг женомг преварени будете. Али, кадг вамг кажемг, да самБ пређе моимг очима видш, како —" „Обмана, господинг Конзз^лг!" „Господине, мое очи су добре!" „Ви сте предрасудомг обманути били." „Морате зацело знати —" „Н знамг све!" „Боже, како е тврдоглавг! Верувте ми бићете навнесрећши супругг." „Све едно, ослаиамг се на срећу." „Добро, ожените се, али изг мое кз т ће одлазите! ожените се сг лгобведостопномг пр1нтелБицомг мое снае, али немоите ми изићи вишо на очи. НаравБ, благопристоДностБ налаже ми то. Кола су упрегнута, попните се сг вашомг супругомг и одвезите се, куда васг очи воде. Сг моимг господиномг синовцемг морамг едну озбилБнз' речБ прословити." „Господинг Конзулг, повиче Александерг^ „вн сте еданг тако лгобведостоннг мужг, да ћете се опетг са светомг помирити. 0, видићемо се опетг, мн се морамо опетг видити." Александерг остави брзо салз г . Конзулг обрише зноД сг чела. „Н самБ неразположенг!" мз т млнше у себи. „ОваИ превеликШ покретг момг слабомг здравлго учиниће краи. Сви ови лгоди или сј ' будале или основно рђави. А овав лакомнслениИ благородникг! Готово ситг бн му се насмеао , ерг прии^ромг е показао, да лгоди, кои наПвише на жене вичу, наИлакше се даго нБима обчарати. У осталомг толико е опред-ћлено: Сви су лгади рђави, сви, сви! Али може ли ме ова истина узпокоити ? Може ли ми спаван^ћ, радостБ срдцЈ' повратитп ? Ахг, да н Лз'Изу Бронерг за тако лакомнслену, та ;о покварену држати морамг!" Сирома човекг изнуренг седне на столицу; склопи руке и затвори очи, као човекг, кои одт> главобол4 страда. После неколико минута ујјс Лунза полагано у салу. На себи имађаше шеширг и шалг. „Онг спава!" шапуташе она. Затимг приближи се и обеси мз' о вратг еданг црнг гаИтанг, на коме еданг малнИ ликг висаше. Конзулг отвори очи. ЛуИза хтеде побећи. „Кз'да ?" упнта счепавши е за рукз'. „Оћу да путуемг!" рече оштро млада девобчпца. „Сама ?" „Надамг се, да ћу наћи пратнго." У истомг тренутку прим-ћти Конзулг ликг. „Шта е то?" упнта онг. „То е наИдрагоц^нш споменг мое матере оставламг га вамг, будући знамг, да в покобва