Подунавка Земун

ЛНГТћ 31 31Г.Ш.Т п НПКУ.

155

ваиа иила бнла. Посмотрите само ликђ — ко не6н рек'о да 6 моВ." Конзулг неотице баци погледг на малчб оваЛ образг. Дражестно девончко лице осмеИкиваше се на н^ћга. Н-ћговг погледг билше мућенг, н4гове черте озбилвне, потомг биду тужне. „Госпол," рече онг сг узбуђен-ћмг, „н би се за срећногг држао, кадг би вашг характерг налнчш на характерг ове жене, као што паше черте на нго наличе! Ваша мати била е честна жена!" „3 то знамг, моД господине; али шта самћ учинила, те ме као н^ћ недостонну сматрате ?" „Шта сте Ј г чинили ? госпон, ово питан4 показуе, да ви ни у едну длаку нисте 6 олби одг могг синовца. Идите — немогу се о вами радовати, чертежг лгобезне мое немогз' оставити, кои самв ради покон мое старости начертати дао." „Н васг разумемг," шапуташе ЛуНза узбуђена, при свемг томг што се трудила, да свого забуну прпкрЈе. „Неплачите, ваше сузе немогу мое мн-ћше променити!" повиче Конзулг „зна се — сј г зе женама у свако време на заповеств готове су." „МоИ господине, пре него што одемг, морамг вамг казати, да е сз т пруга вашегг синовца упекг достопна бша, ваша е сна кћи мое добре матере." „Незлословите, госпон, незлословите! Можете ли учинити, да се оно ше догодило, што ее едномг већг догодило ?" „Да, господинг Конзулг!" „Како бн то било!" промумлл Конзулг тужно смешећи се. „Шта би ви рекли, кадг би ваша снаа увскг добра и поштена била?" „Онда мора бити, да ви нисте мон снаа!" повиче раздраженг Конзулг. „А кадг неби бша?" упита ЛуВза крозг п.шг смешећи се. „Како, нисте ли ви Лубза Бронерг?" „Само ЛуИза Бронерг, ништа више! У толпко самв вама, као ваша снаа, предстала, само да иман^ћ мошИ пр1нтелђици Албертини спасемг. Нудући самБ увидила, господинг Конзулг, да се вамг недопадамг, и да ви покон ради у вашоИ старости другу снау потребуете, уступанг сг уверен^ћмг натрагг, да се са казнБ збогг преступлеша, кое самв учинила, за господина Александра одг Виндхаимг удамг. И оћете ли, моИ господине, уважавати споменг мое матере, кок) сте вн некада лгобили, то покажите вншу отеческу н^жностб према Албертини, кон се мене тако великодушно примила, кадг самв после смрти мога отца сироче остала. Осуђуете л' ме што самв се на овав начинг пр1нтелБици покааала благодарна? Да ше Александерг, коме самБ јоштг пре три године мого руку обећала, нашг планг покварјо, ви би ме као безстидно лице познали , изг насл^ћдства изклгочили и изг куће одагнали. Али морамг мого ролу пре окончати, да би честБ М010И пр1нтелБици сачувала, кого сте ви у наруч .ј н^ћиогг мужа затекли,

Конзулг Н16 био више у станго шедну речБ прословити, н^ћму су летиле сузе низг зарумен-ћниД образг. Садг му е било све нсно и познато. ћутагоћи полгоби чело младе девоВчице, коа као и онг плакаше. „Тако л' се треба на пр1нтелБство лгодШ ослонити ?" повиче онг на посл4дку. „Тако ми спомена мое матере, кон овамо на насг гледа, н самв васг ради пр1НтелБства преварила! Но садг поитаите и увреде, кое сте вашоВ правои снаи учинили, скините !" Луиза одведе га у собу, гди се Албертина налазила. Млада госпон, кон е за то време на врата прислушкивала, похити имг на су сретг онг е оберучке загрли. Вилхелмг изненада затекне свога стрица у овои номирсна сцени. Нје могуо старицг нједну речБ склопити, са свјго страна обасииали су га н^жностима. И Александерг се понви, да би савршено таи скупг представјо. Сутра данг Конзулг Девалдг бћ!о е необично разположенг; онг благовремено изиђе изг свое собе и упита Ја ЛуПзу , кон текг што се лепо накитила бинше. „Ви ћете ме пратити, ЛуИза!" „Куда?" „Кг пароху у Р. „Сама ?" „Зато молпмг." После по сага зауставе се кола предг пароховомг кућомг. Кадг е Конзулг са свотмг спроводителБКОмг у авлпо ушао, станше седиИ парохг поредг цвећомг окићеногг сандука свое старе домостроителБице. Луиза као громомг поражена посрне натрагг. Конзулг поведе е ближе и шапне 1011: „Посмотрите личне черте ове старе жене, мое дете, и усадите Ш дубоко у ваше срдце; она стои вамг ближе, него што мислите." Затимг одведе пароха на страну, и упита полагано: „Незове л' се умрла блена Селмарг?" „Да, господинг Конзулг, но одкудг вц знате —?" „Тише, моИ стариД пр1нтелго , н ћу вамг скоро шштг више обнснити. Видите ли ону младу госпого тамо? Она е унука покоГше. Веруите ми," поклони се Конзулг на то озбилкно, „а вамг истину кажемг." Дрктагоћи врати се кг сандуку, скине капу, и молнше се Богу тихо у себи. Парохг и Луиза сматрау зачуђени редкогг старца, комесе топле сузе потокомг низг образг сливау. „Луиза," проговори онг тпхо, „молите се са мномг Богу за вашу стару маику!" „Госиодинг Конзулг, моа мати Н1е свого матерк запамтила!" „Али а е позиаемг! И зато треба да ликг свое миле кћери собомг у гробг понесе!" Онг метне портретг у руке умрле жене. Осамг селниа приступе ћутагоћи. Затворе сандукг. Свештеникг покаже се у свошИ одежди. На гласг звона понесу сандукг на гроблћ, гда цосле одржаногг опела саране.

„Иштите пензт," рече Конзулг при растанку са свештеникомг; „време е, да п пн едаредг одпочинете. В б 1 ћете са мномг заедно у полбско В кући обнтавати."

Последн4 одправлнн-ћ дужности старогг пароха било е венчан-ћ Лувзе са Александромг одг ВиндхаИмг у селскоИ цркви. Одма после венчанн оду у иустинго. Овде даде Конзулг обадвема женама на знанЂ, да н^ћгово иман-ћ на равне части поделити имаго, и уверенл ради преда имг у руке документе. Александерг одг Виндхаимг против1о се томе, почемг се изнсшо, да е врло богатг тако, да би и жену срећномг учинити могао. — Конзулг стаде постоннг прп своме, и они морали су се н+.готнш волби покоравати. После два дана одпутуго оба срећна супруга, благословомг и капиталомг богатогг стрица праћени, у Бременг. „Госиодинг пасторе," рече Конзулг, кадг се са новимг домаћимг друтомг на само у соби види, „п самБ све учишо, што ми е могуће бнло у момг животу учинити. Ииан-ћ, кое ми е заповедникг лађе после свое смрти оставт, пстнна да се у монмг рукама удвоило , али последнби година пламтило е у момг срдцу, као ватра, ерг самБ знао , да е онг одг изсе.гћника добт, кои е, докг е на свого жену чекао, у Бремену .умро. Н самБ хтео са кћерга изсел-ћника оженити се, и нго у иманго нбо Н принадлежећемг ј ^частницомг учинити, али она мене одб1е, ерг е лгобила могг ирјнтелн Нронера. Пуиг туге Ј'клонимг се и задржимг мое иман^ћ. Бронерг и н^ћгова жена умру; тада се разкаемг, што самБ тако тврдогг срдца бмо — и тако што самБ се сг матеромг огрешш, то самв сг кћери поправш поступившп сг нћомг добро. Мени е садг лакше срдцу, и н се надамг у Бога, да ће ми спокоИну старостБ подаритн. Да, да," продужи онг, „то е своиствено свести. Тежко томе, кои се свогг побуђенн бои." Осимг пароха нико ше знао таИну Конзулову, кои одг тогг времена мирно живи у пустинби . Кадг бн знао, да е ЛуИза своИ насл-ћдственнИ документг Албертининомг детету поклонила, коме е она кума бша , заиста небБ1 тако радостно узвикнуо: „Хвала Богу што самв дедг!" л. Ст. Нешто О ИЧЈМ080ДГТКЈ . II. Чимг почне огроздг да цвета и време дође у кое пчеларг деблвину сата изпнтати и резатн жели, има доста меда, само ако небуде по старомг обичаго на великш четвртакг извађенг. Пчеле раде прил-ћжше и рад1е онда, кадг имг се одузме старо а кадкадг за време зиме и убуђано саће. Сг цветан-ћмг дрва имаго дано-ноћно да раде. И зо 6 нлбностб н благостан^ћ уобште одкриваго тиме, што увекг већу обрану на мала вратаоца, крозг кон у кошннцу улећу, поставлаго, стражнго частБ т-ћла у висг днжу а кг томе